-Doktor Miks Luković, lekar FK Borac

-Lekar FK Borac bio je od 1983. do 2001. godine.

-Na lekarskom mestu zamenio je doktora Boka Kojića.

-Do današnjih dana je pomagao svim sportistima, fudbalerima, između ostalih.

-Posle Borca pet godina je bio lekar Remonta.

-U fudbalu je proveo 23, 24 godine.

-Tri godine je lečio boksere, dve godine je bio lekar džokeja u konjičkom klubu, godinu bicikliste.

-Tri decenije je u sportu, kao lekar.

-Boko i Miks su zajedno radili u hitnoj pomoći.

-Doktoru Kojiću je trebala pomoć jer je lečenje sportista ozbiljan posao.

-Prvo je radio sa omladincima Borca pa je počeo da sa prvim timom ide na gostovanja.

-Boko Kojić je otišao 1987. godine.

“Znamo koja je najbolja generacija Borca, ona je bila pre mog dolaska”, kaže doktor Mihailo Luković – Miks.

-Najbolja generacija Borca bila je pre mene, ona koja je učestvovala u kvalifikacijama.

-Borac je bio ozbiljan drugoligaš.

-Na svakom mestu su nas poštovali.

-Svi su se divili Borcu kao klubu.

-Raspad zemlje, Borac bez novca, omladinci idu u Šabac.

-Otišao u supermarket Partizan, Puzo mi kazao da za decz uzmem hranu.

-Mile iz samoposluge kaže “Kada ćete da platite?”

-Mačvi smo očitali lekciju, jedinstvena liga, a domaćini pričaju “Vidi šta je klub!”.

-A mi nemamo za “kiflu”, Mile nam je davao i nešto čemu je istekao rok.

-Ali smo imali ugled.

-Barselona sada igra kao što je igrao Borac, zvuči neskromno.

-Igra do noge,doneo je Patak u Borac iz Partizana.

-Igra je zaživela.

-Početkom devedesetih “stručnjaci” su počeli da dovode i omladince.

-Tada se izgubila omladinska škola, a stalno smo izbacivali po nekoliko igrača za prvi tim.

-Znaš, kaže meni stručnjak, “Video sam igrača bombu”. A šta ste uradili, “Dobili 13:0”. Pitam ga šta je mogao da vidi kod tog rezultata?

-Svako vreme nosi svoje.

-Dula Marića sam jednom pitao zašto je “skrajnuo, jednog igrača?” Dule je kazao, “Nismo ga ofarbali borčevim bojama, otići će nam”.

-Tada sam shvatio šta znači biti ofarban bojama Borca.

-I danas, prva stvar koju gledam, šta je uradio Borac.

-A nisam bio na utakmicama mog Borca od 2005. godine.

-Svaki trener Boca je imao šarm. Voleo sam Kolara, Dula, Ostoju, Ćuku...

-A i dolazili su divni ljudi: Spaske, pa Toša u Remontu.

-Treneri za poštovanje, bilo je divnih.

-Sijaset dobrih igrača, svaka sezona je donela po nekog.

–Divni ljudi, možda su bokseri bili bolji frajeri.

-Oni bi ti srce dali, a fudbaleri, malo mangupčići, ali su bili dase.

-Ne znam, svaki igrač je imao svoje mesto.

–Dule Vulović najlepšu loptu, Šajče, u Čačku fenomenalan, na strani jooj.

-Vujica Dragutinović, odličan, pa Bane Stojanović, srce, Bog da mu dušu prosti!

-Drago Radulović nije mogao da se probije u prvi tim, a bio je dobar.

Донирај

-Jedna anegdota kako su vaspitavani u juniorima: Igramo kup sa Pazarom, blato, težak teren, Pazarci prljavi kao igrači. Pazarac napravi bezobrazan faul, a naš igrač u narednom napadu ga brutalno faulira. Naš igrač ga još nagazi, dok je bio na zemlji. Dule Marić ulazi u teren, opali mu šamar i kaže, Da li smo te to učili? Želiš da budeš igrač Borca, pa ne možeš tako da se ponašaš!”.

-I posle se putaju što je Borac bio poštovan.

-Generacijama su bili vaspitavani!

-I Vaš sin Dule je trenirao fudbal

-Bila su jako ružna vremena, deca sudija, lekara su bila izložena raznim stvarima.

-Sklanjao sam Dula sa ulice.

-Želeo sam bude tamo gde se stvaraju ljudi. Prošao je celu školu, bio je kapiten pa igrao u Remontu, ZSK -u , Metalcu Kv, Slobodu, Takovu…

-Želeo je fiziku da studira, pa ne može i fizika i fudbal. Završio je španski jezik.

-Moramo da pomenemo Biju Stankovića, Jefta, Mikaču…

-Jefto sa prozora viče doktoreeee…Bija leži na podu.

-Profesor imao krizu svesti i kaže Jeftu, “Mislio sam da me ne voliš.”

-Mikača, “Kakvi smo drugovi?”

-Kaže Mikača ćuti, pitam što? “Bacio sam uvo za onaj sto da čujem šta pričaju?”.

-Prisluškivao, znao šta se radi…

-U Štipu su uvek bili grubi. Golman Panić padne isped gola. Ja mu ukažem pomoć i kažem ustani. Pane, kaže, “Čekaj, dole se biju, nećemo valjda da se bijemo sa njima.”

-Suljo u Štipu dobije potres mozga. Odlazimo na hirurgiju, pitam ga znaš li gde smo? Kako ne znam, u Pazaru…

-Od saradnika Mitar i ja smo bili tim.

Донирај

-U Bitolju, večeramo, dole svadba, mi do ponoći igramo kolo.

Dalje, u Bitolju igrači završili sa ručkom, otišli na odmor. Sledi ručak za rukovodsvo, ja kasnim, pitam ljudi što ne jedete? Pa čekamo tebe, mi smo tim.

-Bilo je poštovanje među ljudima.

-Sada je sve teško jer je struktura fudbala totalno drugačija.

-Jaka omladinska škola. Ne mora jedan dobar, već 7, 8 solidnih koji su tim.

-Kada se podigne nivo Borca, podiže se nivo fudbala u Čačku, u ostalim klubovima.

-To je jedini način kako se održava nivo fudbala.

-Sve je improvizacija. Mora da se sredi fudbal u Srbiji.

-Sve je sofisticirano.

-Nekada, do srede si govorio o minuloj utakmici, posle toga o narednoj.

-Kome da objasnim da je bilo godina kada nije imalo ništa u klubu? Opšta nemaština.

-A Mornar je takođe bio ofarban Borčevim bojama.

-Došao je iz Dalmacije kao brzanac, ali nije odigrao dve ili tri ,već je radio na semaforu.

-Svako je svakog poštovao.

-Moj brat kaže: “Ja sam podvojena ličnost.” Trenirao je u Borcu, ali zbog fakulteta majka mu zabrani da trenira. Živi u Ivanjici i kaže. “Ne znam koga više volim Javor ili Borac.”

Dr Mihailo Luković, poznat pod nadimkom Miks, bio je ključna figura u medicinskoj podršci Fudbalskog kluba Borac od 1983. do 2001. godine. Nasledio je doktora Boka Kojića na poziciji klupskog lekara, nastavljajući njegovo nasleđe u pružanju vrhunske zdravstvene zaštite sportistima, naročito fudbalerima. Miksova izuzetna stručnost nije se zadržala samo unutar granica FK Borac, već je, preko tri decenije, ostavio neizbrisiv trag u svetu sporta.

Nakon što je napustio FK Borac, dr Luković je proveo pet godina kao lekar u FK Remont, gde je dodatno obogatio svoje iskustvo. Njegova karijera u sportu uključuje čak tri godine pružanja medicinske podrške bokserima, dve godine rada s džokejima u konjičkom klubu, kao i godinu dana tokom kojih je negovao bicikliste. Sveukupno, tri decenije posvećenog rada u sportskim vodama svedočanstvo su njegove neiscrpne posvećenosti i stručnosti.

Dr Luković je svoju karijeru započeo intenzivnim radom s mladim talentima Borca, pre nego što je svojim sposobnostima doprineo prvom timu tokom brojnih takmičenja i gostovanja. Njegova saradnja s dr Kojićem u hitnoj pomoći ostala je upamćena kao primer izuzetnog timskog rada i predanosti.

“Najbolja generacija Borca prethodila je mom dolasku,” priseća se dr Mihailo Luković s poštovanjem, reflektujući na nezaboravne trenutke svoje bogate karijere.

Postoji nešto gotovo mitsko u pričama koje se prepliću oko fudbalskog kluba Borac. Kao da se u njihovim sećanjima gubi pojam vremena, ali svaki detalj ostaje urezan u kolektivno pamćenje grada Čačka. Borac je bio simbol ozbiljnosti među drugoligašima, klub koji je privlačio poštovanje na svakom koraku. “Putovali smo širom zemlje i svuda su se divili našem klubu.”

Svi su prepoznali Borac kao nešto posebnije u fudbalskom svetu. Međutim, došao je period raspada zemlje kada je klub ostao ne samo bez finansija već i bez nade. Mladi talenti odlazili su u druge gradove, tragajući za prilikama koje im Borac ne može pružiti.

“Sećam se kada sam se otišao u supermarket Partizan—taj trenutak u kojem mi je Puzo rekao da ponesem hranu za decu, ostao je duboko urezan u mom sećanju. Mile iz samoposluge često nas je pitao kada ćemo platiti, ali naše mogućnosti bile su više nego ograničene. Ipak, u okršaju sa Mačvom dokazali smo svoje majstorstvo. Uprkos teškim uslovima, naš ugled ostao je netaknut”.

Fudbal koji je Borac igrao bio je preteča današnje Barselone, zvuči ne baš skromno.

“Jedinstven i beskompromisan stil igre. Sve je počelo sa dolaskom Patka iz Partizana, donoseći sa sobom taj fluidan, gotovo magičan stil igre. Početak devedesetih doneo je talas “stručnjaka” sa sklonošću ka novim omladinskim talentima, i time se izgubila esencija omladinske škole koja je redovno proizvodila talentovane igrače za prvi tim.”

Pričao sam sa Dulom Marićem o jednom igraču kojeg nisu “ofarbanim Borčevim bojama”. Odgovorio mi je:

“Nismo ga usvojili kao našeg, otišao bi nam”. Taj trenutak mi je osvetlio šta znači pripadati Borcu. Od tada pa nadalje, prva stvar koja me zanima, nedeljom, je kako se Borac drži—uprkos tome što nisam bio na utakmici od 2005. godine.”

Doktor Miks se seća trenera koji su ostavili neizbrisiv trag:

“Kolar, Dule, Ostoja, Ćuka, i svi ti divni ljudi koji su činili Borac posebnom porodicom. Uvek je bilo fenomenalnih igrača, svaka sezona donosila je nekog posebnog koji bi momentalno postao deo urbanog folklora Čačka. Iako bokseri možda jesu imali status boljih frajera, fudbaleri su ipak bili te ličnosti koje su osvajale srca ljubitelja sporta.”

Svaki igrač imao je svoje mesto i doprinos timu.

“Dule Vulović, sa najlepšim pasovima, Vujica Dragutinović, sa odlično izbalansiranom igrom, i naravno, Bane Stojanović, čija je posvećenost bila legendarna. Nažalost, neki talenti kao što je Drago Radulović nisu uspeli da se probiju, iako su bili odlični.”

Bitan deo tradicije Borca bila je i disciplina.

“Priča iz juniorskih dana svedoči o tome: u utakmici protiv Pazara na blatnjavom terenu, naš igrač je u sledećem napadu brutalno faulirao protivnika, nakon što je prethodno dobio faul. Odmah je usledila intervencija Dula Marića, koji ga je opomenuo: “Da li smo te to učili? Želiš biti igrač Borca,  takvo se ponašanje ne toleriše!”

Iako su vremena bila teška, sa decom sudija i lekara u teškim situacijama imali ste najbolje namere sa svojom decom.

“Želeli smo da sin Dule ostane u okruženju gde se grade prave vrednosti. Prošao je kroz celu školu fudbala, igrao za Remont, ZSK, Metalac Kv, Slobodu i Takovo. Na kraju je izabrao da studira španski jezik umesto fizike, jer je vreme pokazalo da je teško balansirati obe strasti.”

Kao dodatak istoriji, ne možemo zaboraviti Biju Stankovića, Jefta ili Mikaču.

“Čije su anegdote postale deo folklora kluba. Oni su oslikavali dušu i duh Borca—kluba koji je, uprkos svim izazovima, uvek bio i ostao simbol jedne generacije, jedan posebni svet okupljen oko ljubavi prema fudbalu”.

Struktura fudbala se promenila, ali sećanja na Borac živela su i dalje kao primer posvećenosti, rada, i ljubavi prema sportu koji nas je sve neizmerno spojio.

Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs