U mom detinjstvu, govori nam Đačić, svaki dečak sa kojim sam odrastao bio je sposoban za sve moguće sportske aktivnosti. Naše detinjstvo bilo je ispunjeno satima provedenim na ulici, gde smo se svesrdno posvećivali različitim sportovima. Košarka je bila prisutna, kao i mnogi drugi sportovi, a svako od nas je u nečemu nalazio svoj talenat. Komšija je u meni zapazio nešto fudbalskog potencijala, uzeo me za ruku i odveo u  fudbalski klub. Komšija Resimić, koji je bio deo podmlatka Borca, otvorio mi je vrata sveta fudbala. Tamo sam imao priliku da igram sa izuzetnim talentima poput Dragana Jelića Gača, Vladimira Tokovića Toka, Mira Belića, koji je bio naš kapiten, kao i mnogih drugih poput Parezanovića i Savića.

Našao sam se među petlićima gde me je dočekao neumoljivi Slobodan Ostojić. Proces selekcije bio je klasičan – među nas stotinak, možda i stotinu pedeset, vremenom se broj smanjivao. Isprva nisam taj zadatak shvatao ozbiljno, povremeno sam preskakao treninge sve dok me Ostoja, sa svojom čuvenom metodom, nije povukao za uši i time me podstakao da dodatno zaintrigiram svoje prisustvo i angažman. Ova moja fudbalska pustolovina dodatno je oblikovana pod vođstvom sjajnih trenera kao što su Ostoja, Dule, Čvoro i Kolar.

Nastaviće se razgovor sa Đakom, a mi vas podsećamo na utakmicu koju ekipa čačanske Gimnazije igra danas sa Turskom u borbi za bronzanu medalju.  Dakle, danas na SP sastaju se: