Pošto, po mom skromnom mišljenju, i ova interesantna priča, koju nam je ispričao Dule Obradović, zaslužuje da se nađe u serijalu “Vek fudbala kraj Morave” prenosimo deo razgovora sa našim Dulom.

Za većinu ljudi iz Dulove generacije, u dečačkim i kasnijim godinama, glavna interesovanja bile su utakmice Radmila Mišovića, košarkaša Borca, ali i slavne generacije Patkovih fudbalera.  Svake druge nedelje imali smo veliki događaj na stadionu kraj Morave. Doživljaji i događaji su se danima prepričavali, sve do nove utakmice. I pored velike ljubavi prema košarci za društvo sa bedema na prvom mestu je bio fudbal.

“Stariji se sećaju poznate poplave iz 1965. godine Po smirivanju nabujale Morave rodila se ideja, i pored svih briga, da se kraj bedema, na kraju pešačkog mosta, formira teren za mali fudbal. Nosioci ideje bila su čuvena braća Radovanović, Gac, Marinko i Raco kao i Dragan Todorović. Kao stariji, okupili su nas klince i kroz radnu akciju nastala je čuvena “poljanica”. Kasnije, “prašinica”.

Bio je to događaj, koji će nama, ostati urezan u pamćenje”, govori nam Dule Obradović i dodaje:

“To nam je obeležilo živote. Na “poljanici” se igrao mali fudbal, “4 na 4”, sa krugom ispred gola, to je bio kazneni prostor. Svih 365 dana u godini, po suncu, kiši, blatu, ledu i snegu igrao se fudbal”.

Svakog dana vi mlađi, ali pre svega stariji, igrali su mali fudbal. Stariji su imali prednost, a vi mlađi ste “uskakali”, kao zamene. Vaši snovi su bili da odigrate, tri, četiri utakmice zaredom. Utakmice su trajale dva puto po deset minuta. Golovi nisu bili fiksirani i posle utakmice sklanjali ste ih, zbog eventualne krađe.

“Bili su smešteni kod čika Milana Rizika, navijača Partizana i Racovog tasta. Kad je Raco postavio ubetonirane golove, žičane mreže i obeležio linije, kazneni prostor, za sve nas je bio događaj. Organizovali smo praznični turnir, posebno značajan”.

Igralo se tu i za novac.

“Sećam se, stajao sam na golu u timu sa Gacom, Bobanom i Rafom. Bili su to jaki igrači i redovno smo pobeđivali. Kao nagradu sam dobijao pet banki u metalu, koje nisam pokazivao ocu. Ne bi mi verovao kako sam ih zaradio. Takođe, za nas mlađe velika čast je bila da merimo vreme starijima, a ulazak u igru, kada nema dovoljno igrača ili se neko povredi, bio je događaj koji se pamtio. Igranje malog fudbala kraj Morave za nas je imao veliki vaspitni značaj. Naročito u delu poštovanja starijih i odnosa prema njima”.

Glavni akteri takvih odnosa bili su braća Radovanović koji su za vas bili idoli.

“Ukoliko bismo, mi mlađi, igrali sa starijima, i ukoliko bi se stariji pojavio, najmlađi bi izlazio iz igre, Na to nije bilo potrebno posebno ukazivati”.

Na terenu su igrali rekreativci: Gac, Marinko, Raco, Boc, Zoc, Goc, Boban Nedeljković, Piko, Zoja Flavija, Milanko, Šile – Šilton, Mile Đos, Gašo, Ivec, Bokelja, Mićo, Goran Đorđević, Baćko Dragan Jugović, Mišo, Dragan Nemac, Zoja Erić, Bane, Rajo, Joco…Izvinjavamo se ako smo nekog zaboravili. Svi iz kraja, ali i oni sa strane, kojima se teren i vaše druženje dopadalo, pa da pomenemo i ljude sa strane: Jovan Vukas, Mijo Matović, Kec, Ivec dupli, Mišo Timotijević, Pikara, Dule Nino, Nino Ćopo, Raf…

“Kasnije su tradiciju nastavili mlađi, ali nažalost ona se gasila. Teren postoji, ali na njemu se ne igra fudbal, tu je trava, što nikada nije bio slučaj. Teren je uvek bio zemljani. Kasnije, kada smo krenuli svojim putem, sve manje se igralo. Studiranje i odlazak u Beograd učinili su svoje”.

Međutim, ostala je ljubav prema rekreativnom fudbalu.

“Željan fudbala našao sam svoje mesto na terenu kod Sokolane ili rukometnom terenu na atletskoj stazi. Tu su bili Neno, Pižon, Bosanac, Panto, Rus Lavroa, Klifton, Japanac Pile, Nodija, Muraro, Soldat i ostali…Bio je to lep period, ali smetalo mi je što nismo igrali utorkom i petkom. Elem, deo igrača odlazio je na čuvenu ploču kraj stadiona Borca, ispod zapadne tribine. Tu su se veterani rekreirali. Kako nisam mogao da igram odlazio sam da ih gledam. Igrale su legende Borca: Ćuka, Puzo, Gagilo, Đoko, Bato, Ilija, Džo, Vegara, Veljko, Pero Drobnjak, Tanasko, Pikara, Paki, Mišo Zvrk…Tinjala je veliku želja da igram sa njima. Međutim, kako? Jednom prilikom, došao sam da ih gledam, nije ih bilo dovoljno, njih 11, a igralo se “6 na 6”. I, Gagilo konstatuje: “Šteta što nemaš opremu”. To mi je bio signal da u auto stavim sportsku opremu. Ukoliko se ukaže prilika da uskočim na ploču”.

Osvanuo je i taj dan…

“Bio sam presrećan, imao sam čast da igram sa oniima koje sam gledao, divio se i navijao. O kakvim ljudima je reč. Pa legend Borca su me bez zadrške prihvatili, kao da sam veteran Borca. Sa njima sam proveo nezaboravne trenutke. Istina, prihvatio sam obavezu organizatora utakmica. Tokom vremena mnogi su izostajali pa je bila neophodna logistika”.

Kako je jedan po jedan veteran odustajao od rekreacije dolazili su novi igrači.

“Uspešni fudbaleri iz grada Marec, Kiseli, Spiro, Dule Sekirica, Make – Kemica, Vlade i Dejan Petrović, Pižon, Ole, Bijo, Saša Terzić, Martin…I ljubitelji fudbala poput Bosanca, Nena, Marka, Nemanje, Robija, Kovača, Larija…Kao vid posebne rekraacije, fudbalera Borca, bio je nožni tenis. Igralo se i na glavnom terenu,a  to je privilegija aktivnih fudbalera”.

U tom periodu, nožni tenis se preselio i na ploču. “Obeležen je teren od dva polja, dimenzija “4×5” sa dve rezervne klupe za igrače, postavljene jedna na drugu. One su imitirale mrežu. Na krajevima su bili postavljeni delovi kao antene – popularni “lokatori”. Obeležavali su prostor za igru. Moje prvo učešće u nožnom tenisu bilo je u timu sa Pikarom, protiv Gagila i Pakija. Bili smo obuzeti da smo ostajali do mraka. Kada je pala noć igrali smo pod svetlima automobilskih farova. Kasnije su nam se pridružili i ostali, pa se igralo 3×3”.

Bila je to ozbiljna igra, zainteresovala je mnoge koji su dolazili da vas gledaju.

“Igra je specifična, kombinacija, fudbala, tenisa, odbojke i stonog tenisa. Igrači su bili predodređeni za neke pozije. Jedan smečuje, drugi vraća, a treći namešta. Nije bilo univerzalaca. Na poziciji smečera bili su: Džo, Sekirica, Paki; Na mestu “vraćača” Pikara, Gagilo, Veljko, Spiro, Kiseli; Na mestu “pakera” Saša Terzić, Pika, Martin. Jednom prilikom Džo je dopremio metalnu konstrukciju kao mrežu, doradili smo je, i ona, i dan – danas, postoji na terenu. Nažalost, vreme prolazi, mnogi ne dolaze na rekreaciju, zbog godina, a neki jer su se upokojili. To su: Gagilo, Pikara, Vegara, Tanasko, Ole, Martin, Vlade Petrović”.

Slava im!

Ostaje divno sećanje na nezaboravno vreme provedeno kraj Morave koje može poslužiti mlađima – kao primer . Kako na koristan način provoditi slobodno vreme, družiti se…

Veliko hvala Dulu Obradoviću što je sa nama podelio svoja sportska iskustva.

Pošto, po mom skromnom mišljenju, i ova interesantna priča, koju nam je ispričao Dule Obradović, zaslužuje da se nađe u serijalu “Vek fudbala kraj Morave” prenosimo jedan deo razgovora sa našim Dulom.

U poslednjih nekoliko decenija, fudbal je postao ne samo sport, već i način života za mnoge generacije u našem gradu.

“Sa nostalgijom se prisećamo vremena kada smo svake druge nedelje sa nestrpljenjem čekali utakmice na stadionu kraj Morave. Starije generacije su pamtile Radmila Mišovića i košarkaše Borca, dok je za nas, mlađe generacije, fudbal bio srž naših okupljanja i društvenog života. Iako smo voleli košarku, fudbalske utakmice i čuvene igre na “poljanici” uvek su bile naš prioritet”, priča nam veliki ljubitelj sporta i rekreativac.

Naša priča seže do poplave iz 1965. godine, koja je inspirisala formiranje terena za mali fudbal na kraju pešačkog mosta. Ta čuvena “poljanica” postala je svakodnevica mnogih. Tu su dominirali pioniri ideje, braća Radovanović i Dragan Todorović. Igralo se svaki dan, u različitim vremenskim uslovima, i to je oblikovalo i Dulovo detinjstvo.

“Sećamo se kako smo sa ponosom posmatrali starije i radovali se svakoj prilici da zaigramo s njima. Učili smo da poštujemo starije i njihov način igre, što je za nas imalo ogroman vaspitni značaj. Glavni akteri, poput braće Radovanović, bili su naši idoli, od kojih smo mnogo naučili”.

Vremenom, utakmice su postale redovne, a svaka igra bila je poseban događaj. Pamte se i turniri, organizovani s velikim entuzijazmom. Čast je bila igrati tu, a još veća učestvovati u organizaciji i održavanju utakmica, pa čak i meriti vreme starijima.

“Nažalost, kako su godine prolazile i obaveze nas odvele na različite strane, sve se ređe igralo. No, ljubav prema fudbalu nikada nije nestala. Sećanje na svaki gol, svaki promašaj i svaki dan proveden na terenu ostaje sa nama zauvek”.

Dok se prisećamo tih vremena, nadamo se da će mlađe generacije pronaći istu strast prema sportu i zajedništvu kakvu ste vi imali.

“Teren kraj Morave i dalje postoji, mada više nije centar fudbalskih dešavanja, ali uspomene žive u našim srcima kao večiti podsetnik na nezaboravne trenutke i vrednosti koje smo stekli tamo”.

U godinama kada su utakmice Radmila Mišovića i košarkaša Borca bile centar pažnje, ljubav prema fudbalu kraj Morave bila je neizmerna. Sećanje na poplavu iz 1965. godine donelo je ideju o formiranju terena za mali fudbal, zahvaljujući inicijativi braće Radovanović i Dragana Todorovića. Tako je nastala “poljanica”, gde se svakodnevno igrao mali fudbal, bez obzira na vremenske uslove. Stariji su imali prednost na terenu, a za mlađe je ulazak u igru bio trenutak za pamćenje. Igranje fudbala kraj Morave nije bilo samo zabava, već i lekcija o poštovanju starijih. Braća Radovanović bila su idoli mladima, a svi iz kraja, kao i oni sa strane, dolazili su da uživaju u igri i druženju. Nažalost, kako su godine prolazile, tradicija se polako gasila. Iako teren i dalje postoji, trava je zauzela mesto gde se nekada igrao fudbal. Ljubav prema rekreativnom fudbalu ostala je jaka, a mnogi su nastavili da igraju na drugim mestima u gradu. Sećanje na te dane i ljude koji su ih činili posebnima živi i dalje, pružajući inspiraciju mlađim generacijama da cene zajedništvo i provode vreme na koristan način.

In the years when the matches of Radmila Mišović and the Borac basketball players were the focus of attention, the love for football by the Morava River was immense. The memory of the 1965 flood brought about the idea of creating a small football field, thanks to the initiative of the Radovanović brothers and Dragan Todorović. This is how the “poljanica” came to be, where small football was played daily, regardless of the weather conditions. The older players had priority on the field, and for the younger ones, getting a chance to play was a memorable moment. Playing football by the Morava was not just entertainment, but also a lesson in respecting elders. The Radovanović brothers were idols to the youth, and everyone from the neighborhood, as well as those from outside, would come to enjoy the game and socialize. Unfortunately, as the years passed, the tradition slowly faded. Although the field still exists, grass has taken over the place where football was once played. The love for recreational football remained strong, and many continued to play at other locations in the city. The memory of those days and the people who made them special still lives on, providing inspiration to younger generations to value community and spend their time in meaningful ways.