Živeo je u neposrednoj blizini vojničke kolonije koja je  izgrađena i bila je dom oficirima. Pored svoje strasti prema fudbalu, uživao je i u stonom tenisu, odbojci, a kasnije i boksu. Ipak, fudbal je ostao Kolareva prva i najveća ljubav,  pričao nam je popularni Kolar i nastavio:

“Moj prvi trener, Dragan Silađi, bio je ne samo fudbalski stručnjak već i stomatološki tehničar, a u mladim selekcijama vodio nas je Čika Pajo. Seniore u Zanatliji predvodio je nekadašnji Borčev igrač, Kosta Lazarević. Međutim, zbog obaveza je morao da napusti to mesto, a ja sam preuzeo trenersku ulogu. Proveo sam deset godina u Zanatliji, i to je bio moj početak trenerske karijere”, seća se Mihailo Kolarević.

 Tokom jednog od Vaših treninga pojavio se Gojko Zec, tadašnji trener Borca. “Zec je bio izuzetan pedagog, obraćao se svim svojim učenicima sa poštovanjem. Šokirao me njegov predlog: Da li želite da budete trener mlađih selekcija Borca? Bilo je to iznenađenje, posebno jer je moj prvi trener, Silađi, takođe vodio mlade kategorije. Učio sam mnogo i od drugih trenera Borca, poput Škobe. Rekao sam Zecu da bi možda bilo bolje angažovati nekoga iz Borca, da grad ne bi pričao o trenerskom prelasku iz Zanatlije u Borac. Bio je skoro ljut što sam odbio ponudu. Na njegovo mesto došao je Dragan Bojović Patak.”

 Patak je, nakon dve godine, nasledio Zeca na poziciji glavnog trenera. “Zec je preuzeo vođenje Budućnosti, a Bojović me potom pozvao da uzmem omladince. Odgovorio sam mu kao i Zecu. Inače, omladinci Borca i prvotimci Zanatlije igrali su redovno prijateljske utakmice, dobro smo se poznavali, a pritisak su izvršili Dule Petrović Mufta i moji igrači. Na kraju sam prihvatio poziv.”

Vaš angažman bio je sveobuhvatan. “Pohodio sam sve seminare i trudio sam se da pohađam sve dostupne kurseve. Stekao sam zvanje trenera prvog razreda, a zatim punokrvnog trenera. Negde oko 1974. godine, FSJ je organizovao školu za vrhunske fudbalske trenere, i Ćuka i ja smo prvi dobili to zvanje 1977. godine. Bilo je to najviše zvanje, pre Pro licence. Konsultovao sam se i sa Gojkom Zecom, sve u cilju unapređenja edukacije.”

Imate prestižna zvanja kao stručni trener za mlađe kategorije, priznanja FSS-a, UEFA-e i FIFA-e. “Da, tačno.”

Trenirali ste i Miloša Jovaševića. “Miloš je bio moj učenik, a kasnije je igrao za OFK Beograd i mnoge druge klubove. Takođe sam trenirao i učenika iz Medicinske škole, poput, Jurda, kao i Baralića.”

Najbolji igrač Borca svih vremena? “Kao igrač definitivno Dušan Ćuka Radonjić, dok je najbolji golman bio Radojko Avramović. Moja ideja je da se svake godine biraju najbolji u različitim kategorijama uključujući sudije i sportske radnike.”

U Borcu ste, sa povremenim prekidima, proveli četvrt veka. “Takmičarske sezone 74/75 izabran sam za trenera prvog tima. Bio sam i instruktor Fudbalskog saveza Zapadne Srbije.”

Vaš najveći uspeh? “U sezoni 72/73, generacija godišta 1954. i 55. izborila je prvo mesto na nivou Srbije, a zatim smo u finalu Jugoslavije igrali protiv Dinama iz Zagreba. Na terenu je bilo 55 hiljada gledalaca. Bili smo jedna od najuspešnijih ekipa u stvaralačkom radu, uz Hajduk i Partizan. Nije postojao beogradski klub gde nije igrao neko iz omladinske škole Borca.”

A seniorski uspeh? “Prolazak kroz kvalifikacione mečeve i to što su igrači Borca igrali. Takođe, Borac je bio četvrti pod vođstvom Rajevca i igrao u evropskim takmičenjima.”

Možete li nam ispričati anegdotu sa Bijom Stankovićem? “Kada su pitali Biju kako su sa Čačanima uspeli da uđu u viši rang, odgovorio je da nisu svi bili Čačani; na primer, Puzo je bio iz Vape, a Čvoro iz Ljubića.”

Vodili ste i žensku fudbalsku ekipu? “Da, 1. oktobar, koji je igrao u Prvoj ligi. Kasnije sam preuzeo vođenje Fontane u malom fudbalu, osvajali smo četiri titule na nivou Jugoslavije, Srbije, Balkana, zaključuje Mihailo Kolarević.

Tekst, foto: Đ. Mečanin/Kablarnet.rs

Mihailo Kolarević je rođen 31. oktobra 1938. godine u selu Vučak, opština Ivanjica

U Čačku je živeo od 1945. godine

Fudbal je počeo da trenira u FK Sloboda da bi prešao u FK Zanatlija, zonski stepen takmičenja

Deset godina igrao fudbal da bi uplovio u trenerske vode

Postao trener kandidat, trener, pa trener prvog razreda, a 1977. godine završio je Višu trenersku na FSiFV Univerziteta u Beogradu

Borac je bio priznat po radu sa mladima što je Mihailo Kolarević oplemenio. Pod palicom Kolarevića Borčevi omladinci su dva puta igrali finale kupa, ali bili i prvaci Srbije

Igrali su Kolarovi puleni finale Jugoslkavije sa Dinamom

U Borcu je proveo četvrtinu veka, potom, bio trener Javora, Metalca, Takova, Sušice, Metalca KV, bio trener u Angoli

Osnovao je Mladost Radost, radio na TV Galaksija i drugim televizijama

Dobitnik nagrade za životno delo Grada Čačka od UNG Čačka

Živeo je blizu kolonije, koja tek što je izgrađena, a tu su živeli oficiri. Pored fudbala igrao je stoni tenis, odbojku, a nešto kasnije i boks. Ipak, osnovna ljubav je bio fudbal.

“Moj prvi trener bio je Dragan Silađi, bio je i stomatološki tehničar, pa Čika Pajo kada su u pitanju mlađe selekcije. Kosta Lazarević, bivši fudbaler Borca, trenirao je seniore u Zanatliji. Kasnije, zbog prezauzetosti, napustio je trenersko mesto, a ja sam ga zamenio. Igrao sam u Zanatliji oko 10 godina. I to je moje prvo trenersko mesto”, priča Mihailo Kolarević.

Potom se na jednom Vašem treningu pojavio Gojko Zec koji je vodio Borac.

“Zec je persirao svoj deci, bio je pravi pedagog. Gojkovo pitanje me šokiralo! Da li želite da budete trener mlađih selekcija Borca? Šokiran i zbog činjenice da je moj prvi trener, Silađi, bio trener mlađih kategorija. Dalje, učio sam od trenera Borca, od Škobe i ostalih…Kazao sam Zecu da je bolje da uzme nekog igrača Borca za trenera, da ne bi čaršija pričala šta će trener Zanatlije u Borcu. Zec je bio skoro ljut, začuđen, jer sam odbio ponudu. Na to mesto došao je Dragan Bojović Patak”.

Posle dve godine Patak je zamenio Zeca na mestu trenera prvog tima.

“Da, Zec je preuzeo Budućnost, a potom me Bojović poziva da uzmem mlađe selekcije, omladince. Odgovor je bio kao i Zecu, negativan. Inače omladinci Borca i seniori Zanatlije su svake sedmice igrali kontrolne utakmice. Dobro smo se poznavali, a “pritisak” su izvršili Dule Petrović Mufta i moji igrači. Tako sam prihvatio poziv”.

Vi ste se maksimalno angažovali.

“Išao sam na sve seminare, trudio sam se da odem na sve kurseve, dobio sam zvanje trenera prvog razreda, pa trenera. Negde 1974. godine FSJ organizuje školu za višeg fudbalskog trenera i Ćuka i ja prvi dobijamo to zvanje, 1977. godine. To je bilo najviše zvanje, nije bilo Pro licence. Kontaktirao sam još Gojka Zeca, sve radi što bolje edukacije”.

Imate zvanje stručnog trenera za mlađe kategorije, FSS, UEFA i FIFA.

“Da, da”.

Trenrali ste i Jovaševića.

“Miloš Jovašević je bio moj đak, a kasnije je igrao u Ofk Beogradu i u mnogim drugim timovima. Pa Jurda iz Medicinske škole, pa Baralića…”.

Najbolji igrač Borca svih vremena…

“Dušan Ćuka Radonjić, kao igrač. Radojko Avramović kao najbolji golman. Moja ideja je da se svake godine biraju najbolji u više kategorija do sudija, sportskih radnika…”.

U Borcu ste, sa prekidima, proveli 25 godina.

“Takmičarske 74./75. godine izabran sam za trenera prvog tima. Bio sam i instruktor FS Zapadne Srbije”.

Šta smatrate za svoj najveći uspeh?

“U sezoni 72./73., a godište 1954. i 55. su izborili prvo mesto na nivou Srbije. Igrali smo finale Jugoslavije, sa Dinamom iz Zagreba. Trener Zvezde Miljan Miljanić, a Dinama Kapetanović. Mi smo igrali pred 55 hiljada gledalaca i to se ne može ponoviti. Bila je velika država. Još bitnije taj stvaralački rad, jedna od tri najuspešnije ekipe u stvaralačkom radu. Hajduk, Partizan i Borac…Ne postoji beogradski klub gde nije igrao neko iz omladinaca Borca”. 

A seniorski uspeh?

“Pa kvalifikacije i to što su igrali Borčevi igrači. Takođe, kada je Borac bio četvrti, sa Rajevcem, i igrao u Evropi”.

Ispričajte anegdotu sa Bijom Stankovićem?

“Pitali su Biju “Kako ste sa Čačanima uspeli da uđete u viši rang”? Bija odgovara da nisu svi bili Čačani jer je Puzo bio iz Vape, a Čvoro iz Ljubića”.

Trenirali ste i žensku fudbalsku ekipu?

“1. oktobar koji je igrao Prvu ligu. Potom, vodio sam Fontanu u malom fudbalu. Osvojili smo četiri titule na nivou Jugoslavije, Srbije, Balkana…”, zaključio je Mihailo Kolarević.

Đ. Mečanin/Kablarnet.rs, tekst i foto