U našem serijalu, podelićemo sa vama delove razgovora koji smo vodili sa nekadašnjim, legendarnim napadačem Borca, Sašom Drakulićem. Njegova priča je istinski svedok jedne fudbalske epohe.

Saša Drakulić, rođen u Vinkovcima 28. avgusta 1972. godine, svoju fudbalsku karijeru započeo je u Dinamu i Lokomotivi iz Vinkovaca. Sa 18 godina suočio se sa ratom i vojskom, što je izmenilo tok njegovog života, ali ne i ljubav prema fudbalu. Nakon niza preokreta, srce ga je dovelo do Čačka, gde je kratko igrao za Borac, ali se vezao za tim i grad za ceo život.

Iako je ratna dešavanja ostavila trajne ožiljke, Saša je odlučio da život ide dalje. Vratio se fudbalu i dao neverovatnih 40 golova za godinu dana, što mu je otvorilo vrata Crvene zvezde i mnogih drugih klubova, uključujući i Južnu Koreju i Japan. Njegova priča je inspiracija mnogima, pokazujući da timsko zajedništvo može prevazići individualne razlike i da pravi prijatelji traju zauvek.

Drakulić se osvrće i na važnost humanosti, ističući kako je bitno dati najbolje od sebe i pomoći drugima gde god je to moguće. “Važno je ljudima pokazati najbolje i uvek biti spreman pomoći”, kaže Saša Drakulić.

Pridružite nam se i u ovom delu gde nastavljamo da istražujemo inspirativne priče i osvetlimo “Vek fudbala kraj Morave”.

Pitali smo Sašu na koji način se seća ratnih vremena?

“Do rata je bilo dobro u Vinkovcima. Otišao sam u vojsku, posle se zaratilo, morao sam na ratište i taj deo života nikom ne bih poželeo. Kada sam se vratio išao sam logikom da se život nastavlja. Moraš da radiš, živiš…Bilo je snalaženja, razvozio sam hleb u Iloku, ali jedino što sam znao da radim je da igram fudbal. Vojska mi je uzela 15 meseci, što je dug period, trebalo je da se vratim. Za godinu dana dao sam 40 golova što me je preporučilo za Zvezdu”.

Ko je bio najbolji igrač Borca i koji je najveći rezultat tima?

“Pa ne bih izdvajao. Ukoliko jednom ne ide, ide drugom, funkcionisli smo kao tim. Bili smo kompaktni te godine, uigrani, svi su mi bili dobri…Tačno je da ekipa izbaci nekog pojedinca, ali mi smo baš bili tim. Žao mi je što ekipa nije, još godinu dana, ostala na okupu. Siguran sam da je to bila jedna od najboljih generacija. Karijere tih igrača to potvrđiju”.

Koje klubove nosite u srcu?

“Borac, u Čačku sam se okumio, Dinamo iz Vinkovaca, ali gde god sam igrao, igrao sam maksimalno. U sva tri korejska tima. Kada igraš za nekog trudiš se da daš maksimum, posle toga ostaju emocije…I sada pratim Borac”.

Koliko je trajala Vaša karijera?

“Od 1992. godine do 2010. da kažem ona ozbiljna, u Apatinu, Voši… I danas igram fudbal, dakle traje”.

Gde je bilo najlepše?

“U Koreji je bilo teško, naročito prve dve godine. Međutim, kada sam se privikao usledile su godine koje neću zaboraviti. Osvajao sam titule, bio prvi strelac, ostavio sam nešto iza sebe”.

Da li ste još u fudbalu?

“Pre bih rekao penzija, malo gledam, više ne gledam utakmice. Posvetio sam se porodici, životu, uživam u blagodetima života”.

Koliko imate dece i da li se bave sportom?

“Troje, ćerku od 16 godina koja igra odbojku. Jedan sin je igrao fudbal, drugi radi, bavi se drugim poslovima”.

Od bivših saigrača koga viđate?

“Jankovića, čujem se sa Vujicom, Ivicom, Vojom…”.

Stoje: Žarić, Drakulić, V. Dragutinović, Čakar, Ćalov, Vasov;
          Đukanović, Simić, Slović, Anić, Gojković. (Foto: Istorija ex Yu fudbala, Facebook)

Po nekoj tradiciji iz Novog Sada je dosta igrača igralo za Borac od Ristovskog, Dragićevića, Prodanovića, Grujića, Aleksića…

“Kada se vidimo pričamo, evociramo uspomene. Sport je dobar jer otvara mnoga vrata u životu”.

Koliko je danas važno biti human?

“Pa meni je jako bitno. I kada izađeš na teren ljudima, publici, moraš da pokažeš ono najbolje…Danas možda nije tako, ali čovek, kada može, mora da priskoči u pomoć”, konstatuje Saša Drakulić.

Đurđe Mečanin / Kablarnet.rs

(“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”)