1. Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport i koji?

“Profesionalno bavio sam se jedino fudbalom. Doduše, bio sa na fakultetu za fizičko vaspitanje, ali primaran mi je bio fudbal”.

2. Ko Vam je bio sportski uzor, idol, u danima sazrevanja?

“Uzori su mi bili, pričam o svojim mladalačkim danima, Johan Krojf, Best, Bekenbauer, Pele…Bilo je više omiljenih igrača,tada najboljih na svetu”.

3. Klubovi koje nosite u srcu ?

“Pored Borca u srcu nosim timove velike četvorke Zvezdu, Partizan , Dinamo i Hajduk. Takođe, i Ajaks koji je bio među najboljim u Evropi”.

4. Sportski događaj, meč iz Borca, koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Omiljena utakmica FK Borac, iz trenerskih dana, je ona kada je klub prvi put igrao u Evropi. Bio sam trener, a u Kišinjev smo, autobusom, putovali 25 sati. Sa Dačijom smo odigrali nerešeno pa smo igrali revanš meč u Smederevu. Žao mi je što nismo mogli u Čačku jer stadion nije ispunjavao uslove evropskih duela. Pobedili smo sa 3:1 i obezbedili smo šest utakmica u evropskom takmičenju. Žao mi je što nisam vodio klub protiv Ajaksa jer sam već prešaou Ganu. Dakle, taj meč sa Dačijom je raritet”.

5. Borčevih najboljih 11 igrača, svih vremena i najbolji igrač Borca za 100 godina postojanja?

“Teško pitanje na prvu loptu. Najboljih 11 igrača Borca svih vremena? Svako gleda svoju generaciju, a Čačani najviše vole generaciju koja je igrala kvalifikacije. U Borac sam došao 1973. godine i bio sam desetak godina tu. Kad nisam imao gde, kao igrač, vraćao sam se u Borac. Iz Borca sam odlazio u Zvezdu, Švedsku, reprezentaciju Gane… Borac je moja sreća, smatram ga za svoj klub. Kako kažu, odakle ti je žena, odatle si i ti. A najbolji igrač Borca svih vremena, pa ima ih više… Možda moj kum, ali ne zbog toga što smo kumovi, nego zato što je to istina, Milovan Ćirković”, zaključuje Milovan Miki Rajevac.

(“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”)

Na terenu su me oblikovali likovi poput Johana Krojfa, Džordža Besta, Franca Bekenbauera i Pelea – veličine koje su krasile zlatne godine fudbala. Kroz Borac, klub koji nosim u srcu, i timove poput Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka i evropskog giganta Ajaksa, pronašao sam svoj put.

Ali profesionalna karijera mi je pružila više od uspomena o idolu. Kao trener Borca, ostvario sam uspjeh kakav se pamti godinama. Putovanje od 25 sati autobusom do Kišinjeva bila je avantura vredna prepričavanja. Iako utakmicu nismo mogli da odigramo kod kuće u Čačku, zbog neuslovnosti stadiona, trijumf sa 3:1 u Smederevu protiv Dačije osigurao nam je šest utakmica u evropskom takmičenju. Taj trenutak ostaje rijetka dragocenost u mom sjećanju.

Ipak, kao tajni žal, ostaje mi neodigrana utakmica protiv Ajaksa – već sam bio prešao u Ganu. No, generacije se pamte po svojoj igrama, a Borac je u meni pronašao večnog povratnika. Još od prvog dolaska 1973, klub je bio moj dom. Odlazio sam iz Borca u Zvezdu, Švedsku, reprezentaciju Gane. Bio je i ostao moj.

Birati najboljih 11 igrača Borca svih vremena izazov je koji nudi razne perspektive. Svako ima svoje favorite, a možda, ma sigurno, moj kum Milovan Ćirković zaslužuje taj naslov najboljeg igrača Borca, ne iz kumske bliskosti, već iz veštine i predanosti.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs