ЛЕЦ ЈЕ НАЈЖИВЉИ У СРБИЈИ

(Поводом шездесет година од смрти Станислава Јежи Леца, 1909–1966)

Кад изговоримо реченице: „Слобода се не може симулирати“; „Сваки век има свој средњи век“; „Кад рушите споменике, поштедите постоља. Увек могу добро послужити“; „Прозор у свет може се заклонити новинама“, оне звуче као добро познате и проверене народне изреке и пословице. То је, вероватно, и највеће признање за једног аутора – када његова дела постану колективна својина, општеприхваћена и општепозната.

Станислав Јежи Лец, аутор ових мисли, умро је пре шездесет година. То је дуже време него што је живео, али Леца с правом сматрамо нашим савремеником и сатиричарем који је врло актуелан. А актуелан је јер је писао универзално. „Неки ми пророкују пролазну актуелност. Мисле да пишем о њима“, бранио се Лец и препоручивао: „Стварајте вечите актуелности!“

Сатиричар-филозоф – ова јединствена комбинација појмова најпрецизније карактерише задивљујуће оригиналну уметничку личност Станислава Јежија Леца (1909–1966), пољског песника, дипломате, преводиоца и јединственог модерног класика афористичког жанра, који је 1957. и 1964. године објавио две збирке сатиричних максима под заједничким називом „Неочешљане мисли”. Те књиге донеле су Лецу светску славу. Њихови преводи, који су се појавили у САД, Енглеској, Немачкој, Швајцарској, Италији и другим западним земљама још шездесетих година прошлог века, дуго су били на челу бестселер листа. Лецове мисли цитиране су у Уједињеним нацијама, а понављали су их амерички председници, немачки канцелари и парламентарци из различитих земаља. Један наш афористичар примећује да је „Лец пружио афоризму сатиричну могућност и удахнуо живот древном књижевном и филозофском роду који је таворио у дидактичкој моралистици”.

„Неочешљане мисли” карактеришу јавна резонанца, дубока семантика, бриљантна и виртуозна вербална техника. Афоризми Јежија Леца су „разговор са собом” пред свима, а то је, као и све што је створио, права поезија која, како је говорио, има разне облике. „Хтео сам да својим стваралаштвом обухватим свет”, написао је недуго пре своје смрти.

Лец је био толика громада да се неки људи у нашој средини питају има ли уопште иоле вредне афористике у Пољској после смрти Станислава Јежија Леца. Иако су многи спремни да између барона Туш-Леца, који је касније постао „принц афористике”, и пољског афоризма ставе знак једнакости, ова једначина је много сложенија. Пољски афоризам рођен је два века пре Леца, а виталан је и данас, пола века од смрти аутора мисли да је „реченица највеће књижевно дело”. Истина је да је геније из Лавова „вратио лепи углед афористици” (Виб), учинио нешто револуционарно, попут свог земљака Коперника – дао најкраћем књижевном облику нови смисао, избацио га у орбиту, усмерио на нове путање и учинио планетарно популарним. Милан Тодоров давно је приметио да је „Лец у афористику, уз високо вредан, рекли бисмо поетизован литерарни знак, увео и свагда модеран иронични сензибилитет, који је жанру обезбедио велику популарност, слушаност, читљивост и препричљивост”, као и да је „јединствено умео да уметничком афоризму да голицљиву, рискантну и замамну политичност”. Додајмо да Лецово афористичко стваралаштво одражава и апсурдност живота и сложеност људског постојања, често мешајући хумор с дубљим филозофским увидима. Лецов књижевни стил карактеришу краткоћа и прецизност, што његова запажања чини приступачним, али и сложеним.

Сматрало се да ће падом тоталитарних система и нестанком историјског контекста Лецови афоризми остати у сфери прошлости и да ће њихова вредност избледети с доласком очекиване демократије, односно да ће задржати једино историјску димензију. Вероватно би тако било да су Лецове мисли биле једнодимензионалне, али њих одликују вишеслојност, вишедимензионалност, а изнад свега – универзалност. Ниједан Лецов афоризам ништа није изгубио протоком времена. Напротив, његове кратке, убојите мисли с годинама и деценијама добијале су на потврди, вредности и значају. Лец је од свих дотадашњих афористичара отишао најдаље и зато му се стално враћамо!

Лец је најдуже живео у Пољској, а после смрти најживљи је у Србији. Лецова књига „Неочешљане мисли“ објављена је први пут на српском језику после његове смрти – у јесен 1966. године, у издању крушевачке „Багдале“, у преводу Уроша Гловацког. Године 1982. „Неочешљане мисли“ су се појавиле у преводу Петра Вујичића, у издању београдске „Народне књиге“. Станислав је имао сина и кћерку, али у Србији има на стотине своје духовне деце – афористичара који се с дужним поштовањем односе према аутору који им је био и учитељ, узор, инспирација и подршка. Међу Лецовим ученицима у Србији били су и јесу и они који су достигли, па и надмашили учитеља, попут Душана Радовића, Владимира Булатовића Виба, Бранислава Црнчевића, Павла Ковачевића, Растка Закића, Драгутина Минића Карла, Витомира Теофиловића, Милована Витезовића, Слободана Симића, Бојана Љубеновића, Нинуса Несторовића… Српска афористичарска плејада превазишла је по бројности, квалитету, разноврсности, духовитости и оштрини пољску репрезентацију, на челу с капитеном Лецом, која је до седамдесетих година прошлог века била неприкосновено најбоља на европском тлу.

Лец изненађује и после своје смрти. Посебно је оживео с појавом интернета и друштвених мрежа, које су преплављене његовим кратким мудростима, с којима се савремени, млади читаоци идентификују, или их оне поучавају и забављају. Књига Лецових необјављених афоризама штампана је у Пољској 1996. године, пуних тридесет година од физичке смрти. У њој се налазе афоризми које је аутор исписивао на салветама и рачунима у ресторанима у којима је испијао своје свакодневне кафе. Нема сумње да свака његова мисао вреди више од рачуна на којем је забележена. Лец је један од ретких стваралаца чији се афоризми не губе у преводу, због чега је и стекао светску славу. Још за његовог живота, на заседању Уједињених нација у Њујорку, један делегат га је цитирао, а тадашњи генерални секретар У Ну исправио је говорника и рекао: „Мисао господина Леца гласи овако…“

Хипократ, који је отац медицине, истовремено је и отац афоризма, а Лец је отац савременог сатиричног афоризма, заправо оног што данас сматрамо модерним афоризмом. Сократ је говорио: „Знам да ништа не знам“, а Лец се уздигао до дубоке мисли: „Ретко који човек који зна превише, зна за то.“ И као што су само први точак, аутомобил или трансформатор били оригинални, тако је после Леца тешко бити оригиналан афористичар. Лец је био изузетан ерудита, полиглота, познавалац митова, религија, позоришта, историје, права, књижевности и идеологија. Да би се на прави начин разумеле његове кратке поруке, потребно је претходно много читати. Своје огромно знање овај велики Пољак успешно је сублимисао у горке пилуле у слаткој глазури. Пошто је сатира књижевни род којем без храбрости нема опстанка, Лец је поседовао црте одважности, пркоса, дрскости и самосвојности. У „вуненим временима“ бележио је „неочешљане мисли“ – „смехом је одражавао трагизам епохе“. У време док је иза „гвоздене завесе“ владао ригидни тоталитарни режим, Лец је писао: „Српом можеш убити човека. Чекићем можеш убити човека. А да не говоримо о српу и чекићу“; „И полицијска палица је путоказ“; „Тиранима увек припада више. Да би обичан човек имао миран сан, тиранин мора спавати вечним сном“; „У неким државама влада таква пракса отвореног јавног живота да је чак и тајна полиција јавна и може се свуда видети“; „За старог Рокфелера штампали су посебне новине пуне измишљених догађаја. Друге земље имају такве новине које се не штампају само за милијардере, него за цео народ.“

Краткоћа је оно што одликује живот и стваралаштво Станислава Јежија Леца. Рођен је 6. марта 1909. године у Лембергу, садашњем Лавову, у тадашњој Аустро-Угарској, а данашњој Украјини, као Станислав де Туш-Лец, али је своје презиме скратио и користио је само његов други део. Као да је презиме одредило чиме ће се Лец бавити, јер „Лец“ на јидишу значи „кловн“, „ругалица“ или „шаљивџија“. Рођен је у породици барона, а постао је принц афоризма. Лецови родитељи су јудејску веру заменили протестантизмом, па отуда, можда, и код Станислава бунтовни дух непристајања и протеста. Његов отац живео је кратко – умро је када је Станислав био сасвим мали.

Кратко време, од 1946. до 1950. године, Лец је био у дипломатској служби Народне Републике Пољске, као аташе за културу и информисање у Бечу. Као дипломата је био, да употребим његове речи, “persona non gratis”. После четири године проведене у граду свог детињства, изненада је одлучио да се пресели у земљу свог далеког порекла – Израел. О утицају порекла на његово дело проговорио је лирски и филозофски: „Ппитате се, лепа госпо, колико се легу моје мисли. Шест хиљада година, о чаробна“.

У земљи Израелу, Јеврејин се, међутим, није снашао, те је у њој боравио кратко – свега две године, после чега је одлучио да се врати у Пољску. Дошавши из вреле климе, наредне четири године био је „на леду“. Није могао да објављује у новинама и часописима, а његове књиге биле су повучене из књижара и библиотека. Нису била забрањена само његова дела, већ је и он сам био под ударом цензуре. Али, Лец се није повлачио – наставио је да пише и преводи.

Лец је писао, углавном, кратку форму – епиграме и афоризме. „Зашто пишем ове кратке епиграме?“, питао се, а онда у свом стилу одговарао: „Јер ми недостаје речи“. Све што је писао у дужој форми углавном нема такву уметничку вредност. „Довољна је реч – остало је причање“, гласио је кредо којим се руководио.

Лец је кратко писао афоризме – тек последњих десет година свог живота, који је, такође, био кратак. Живео је само 57 година. Умро је 7. маја 1966. године у Варшави и сахрањен је на војничком гробљу. Ваљда зато што је војевао против подлости, глупости, кукавичлука, лажи, лицемерја и других друштвених зала. Постао је најпознатији афористичар на свету с најмање објављених књига. Међутим, та једна књига – „Неочешљане мисли“, постала је „Библија светске афористике“.

Све везано за овог великана светске мисли било је кратко, али зато дуго траје његова књижевна слава, а његова кратка форма претворила се у велике мисли. „Реченица – то је највећа књижевна форма“, тврдио је Лец, а време му је дало за право.

Лецов живот је, као и његови афоризми, био пун апсурда и парадокса. Можда је баш то мешање крви, култура, језика, утицаја и менталитета постало узрок драматичних ситуација, унутрашњих сумњи и противречности, које је Лец преточио у незаборавне и блиставе мисли.

О његовом подизању и образовању старала се мајка Аделе Саврин, која је припадала пољско-јеврејској интелигенцији. Основно образовање и знање немачког језика стекао је у Бечу. Волео је и поштовао немачку културу, уметност и књижевност, а у Другом светском рату био је заточеник немачког нацистичког логора у Тарнополу и осуђеник на смрт. Чак је морао себи да ископа раку, али је успео да пре стрељања умакне немачким чуварима. Можда га је баш тај догађај инспирисао да напише: „Никад не бих извршио самоубиство. Верујем у човека – увек би се нашао услужни убица“. „За мене су Зидови плача тамо где стрељају људе“.

Афористичар који је изражавао скептицизам према свим догмама, укључујући и верске („Понекад ме ђаво куша да поверујем у Бога“), завршио је евангелистичку школу у Лавову. Писац који је својим афоризмима жестоко шибао све што у социјализму и такозваним народним демократијама није било достојно човека („Бојим се мешавине стилова, на пример, ренесансе социјалистичког реализма“), у младости је био присталица левичарских и социјалистичких идеја.

Лецове мисли приморавају на мишљење. Њихов циљ је више да се подсмехну него да насмеју. „Из подсмеха се рађа смех, али тек из њега рађа се смешак“. Лецови афоризми нису на прву лопту, него им је циљ резултат. У њима нема јефтиног хумора, него вредних мисли. Лец више даје одговоре него што поставља питања.

„Живети је врло нездраво. Ко живи – умире!“ – написао је Лец. Зато он и није умро. Да парафразирамо његову мисао: „Променио је начин живота.“ Само се преселио у вечност, или како је то формулисао у афоризму који је уклесан на његову надгробну плочу: „Није лако живети после смрти. Понекад треба на то утрошити цео живот.“

Бесмртни Лец поручио нам је да је „мисао бесмртна, под условом да се стално изнова рађа“. А његове мисли се изнова рађају, иако никада не умиру.

„Нико ме никада неће уверити да сам умро“, поручио је Лец и остао жив – вечно жив.

Александар ЧОТРИЋ

ЛЕЦОВИ АФОРИЗМИ

О, кад би неки бог рекао: „Верујте ми!”, а не: „Верујте у мене!”

Сањао сам стварност. С каквим сам се олакшањем пробудио!

До дубоке мисли треба се попети.

Кад рушите споменике, поштедите постоља! Увек могу добро послужити.

Могло је бити и горе. Твој непријатељ је могао бити твој пријатељ.

Недостатак дара надокнађује недостатком карактера.

И полицијска палица може бити путоказ.

Кажи ми чему се смеје народ и рећи ћу ти за шта је спреман да пролије крв.

Да ли се афоризам може сматрати пресудом? Да, у односу на аутора.

Афоризам оставља више места за човека.

Прозор у свет можеш и новинама покрити.

Слобода се не може симулирати.

Богу божје, цару царево. А шта људима?

Глупост не ослобађа од мишљења.

Најтеже је за истину у време кад све може да буде истина.

Изгубио сам веру у реч. Повратила ми ју је цензура.

Скратили су га за мисао.

Стварајте вечите актуелности!

Критика државних органа обично има одраза на органе критичара.

Није лако живети после смрти. Понекад треба на то утрошити цео живот.