Пре годину и по дана, посетили смо Требиње. Дух православља, оног живог и радосног какав би требало да буде, а који је заслуга владике Атанасија, осећали смо на сваком кораку. Не само у цркви, већ и на улици, у најзабаченијем кутку града. Баш због тог духа, супруг и ја смо пожелели да заувек останемо у том малом градићу који поседује светост захваљуући Св. Василију Острошком и посебност захваљујући нашем драгом владики Атанасију. О владики Атанасију су нам причали сами мештани и монахиње из Петропавлова, а ја сам само забележила њихова казивања. Хуманитарна помоћ коју су добијали захваљујући владикиним пријатељским везама, а у тешким ратним временима, стизала је са свих страна. Брашно, уље, млеко у праху, лекови, пелене… Владика је са тадашњим јеромонахом Григоријем (сада епископом дизелдорфским и немачким) , помагао и у истовару, јер су млађи мушкарци били на ратишту, а у Требињу остали само жене, деца, старци, болесни. ” И један и други су били бели од брашна. Личили су на Снешка Белића” , причали су нам мештани. А на ратиште о Васкрсу и Божићу, умео је Таса да однесе печено прасе, да почасти војнике. И цигарете им је носио. Он, који је био највећи противник пушења. Једном је један ратник са борбене линије дошао у цркву. Сео испред ње и запалио цигарету. Неко приђе да га опомене, али се однекуд створи Таса и тако напсова душебрижника који је опоменуо војника, да овај није знао шта га је снашло. “Ти ћеш некоме да кажеш да овде не пуши, ти који никада ниси узео пушку у руке и који не знаш шта је прва борбена линија…” Са друге стране не дао Бог да неко други, ко није војник, запали цигарету. Не би се баш добро провео. А опет једном, уочи Никољдана, крсне славе епископа Атанасија, стигао шлепер уља. Владика разделио сво уље, тако да више ни једна флаша није остала. Питале га сестре, монахиње, зашто није оставио себи бар једну флашу, да му испрже рибу за славску трпезу. Владика је само одмахнуо руком и рекао: “Побринуће се Бог већ”.

И заиста, сутрадан је неочекивано стигао још један камион уља који је био подељен, али је и риба за славу била испржена. Посебно нам је било занимљиво када су нам причали како је било када је владика увео веронауку: “Ништа нисмо знали ни о Богу, ни о вери. Деца нам кренула на веронауку, дођу из школе, па нас запиткују да им по нешто објаснимо, као што су то чинили из осталих предмета. А ми ни да” бекнемо”, па нас буде срамота од деце. Онда ноћу, када они заспе, отворимо њихове школске свеске, па учимо “Оче наш” , “Символ вере”, “Богородице Дјево”, присећали су се мештани. Приметили смо и ми боравећи у Требињу како деца школског узраста застану када пролазе поред цркве и прекрсте се. Али не тек онако, нити због тога што се то “ваља” , него се прекрсте са пуно љубави и поштовања према Христу и Цркви Његовој, јер знају они, причао им Таса, да је Христос његов другар. А његов другар је, разуме се и њихов друг.Зато на литургији, када свешеник изнесе путир, сви они заједно са родитељима, декама, бакама, а са највећом радошћу, приђу да Га узму и сместе у своје срце. Вечна ти памјат и Царство Небеско, драги наш владико.

Текст: Нела Мечанин