Некако, баш у пролеће, лепо као што је ово сад, пођем ја пре 34 године да берем младо зеље. Понела корпицу од прућа, па онако са стилом, у друштву верног пса и са лепим пешачким штапом, као Хајди у Алпима, запутим се ка шуми. К’о велим, чорбицу да направим, са луком, па запршка, уххх… Кад, тек што изађох из дворишта, зачу се крик моје покојне бабе: “Ђе ћеш, дијете, веле сад, пукло нешто опасно, нека електрана на “Ч”, не смије зеље да се бере!” И вратим се ја. Прошло неко време. Опет пролеће, опет младо зеље и опет ми се пријела чорбица. Пођем, корпица, верни пас, штап, ниво. Неки дежави ми је у наговештају, али не могу да се сетим зашто. А април ушаренео цвеће, сунце милује, пчеле зује. Таман ја преко прага, кад моја свекрва, покој јој души, викну уплашено:”Куд ћеш сад, почеле сирене у Чачку, кренули на “Слободу”! А изнад наше куће, под Вујном, сместили ПВО, то бије из свих оружја, да оглувиш, гласније од НАТО алијансе. И опет се ја вратим. Ништа зеље, ништа акција, куче разочарано, комбинуј пасуљ и кромпир и чекај онај 78. дан да злотвори оду. Е сад већ знате наставак… пролеће, куче, је л’ тако, штап и корпица. Сунце милује, зеље израсло, само чека да га уберем. “Па где се шеташ по селу, кад је забрана кретања?”, виче комшиница са прага. Е, нећеш га, вала, па да ми је Кон у дворишту. “Само ту, иза ћошка, Милева, брзо ћу ја, ево, и куче ми је на дистанци.” Рекоше на телевизији да пси не оболевају, само мачке. И наберем ја младо зеље инкогнито, тише од Тихог и Прлета заједно у некој београдској акцији. Укрчкала, зачинила. И шта да вам кажем, остаде лонац празан. Боље лонац, него душа. Е, тако. Па нек’ иде живот.

Александра Мишић