Uzbudljivo putovanje kroz sportski svet Radivoja Živkovića Žila može se upoznati i kroz knjigu koju je sâm i napisao. Rođen u malom selu Trnava, Žil je svoje prve korake u profesionalnom sportu načinio igrajući za Borac i Zvezdu, pre nego što je postao asistent na Fakultetu za fizičko vaspitanje. Njegova karijera trenera odvela ga je sve do Švajcarske, gde je sa velikom posvećenošću radio sa mlađim kategorijama.

„Moj otac je bio taj koji je u mene usadio ljubav prema sportu”, prisetio se Radivoje. „Bavio se narodnim višebojom i uvek mi naglašavao koliko je sport važan. S obzirom na to da sam bio prilično visok, usmerili su me na golmansku poziciju, ali profesor Todosijević mi je predvideo budućnost visokog košarkaša. Tada smo igrali u Domu kulture jer nije bilo pravih koševa. Profesor je jednostavno nacrtao dva kruga na tlu i mi smo se trudili da pogodimo u njih. Čak i danas škola u Trnavi nema sportsku salu, pa deca i dalje vežbaju u Domu kulture, što smatram ogromnim nedostatkom.”

„Sećam se dana kada je u Čačanskom glasu objavljeno da je Borac ušao u Prvu ligu, događaj koji je mnogo značio za sve nas. Taj trenutak kada sam sišao niz stepenice pored restorana Brioni i rekao jednom visokom dečaku da želim da treniram košarku bio je sudbonosan. Taj dečak bio je Mirko Drobnjak, koji me je uz osmeh pozvao da se pridružim”, s ponosom se priseća Radivoje Živković Žil.

Ovo je priča o strasti, upornosti i bezgraničnoj ljubavi prema sportu koja je oblikovala život jednog izuzetnog čoveka, pa nastavljamo dalje razgovor:

“Osećanje koje me obuzima. Moja škola i dalje nema salu za sport već deca i dalje treniraju u Domu kulture. To je apsurd”.

Vi ste odmah priljučeni i trenirali ste sa prvim timom Borca?

“Sećam se, pre toga, otišao sam na igralište KK Žela. Odradio sam dva treninga, a jedan dečak mi je prišao, studirao je ekonomiju, i kazao da ću u Želu da napredujem, naučim jer u Želu su bili odlični igrači. Takođe, dodao je da je bolje da odem u Borac. Ne sećam se ko je bio mladić koji mi je to kazao i koga sam poslušao”.

Sa 16 ste počeli, a u Borcu ste ostali do svoje 22 godine?

“Pa oko šest godina I bila mi je čast što sam igrao uz Koprivicu, Radmila, Purića, Drobnjaka, Katanića…Svi su mi ostali u lepom sećanju, mnogo dobri momci koji su bili dobronamerni. Davali su mi dobre savete i niko mi nije rekao jednu ružnu reč. Koprivica mi je kazao da učim školu i završim fakultet. Nemoj, kao ja, da budeš samo igrač. To mi se urezalo u sećanje”.

Utakmica, iz Borca, koja Vam je ostala u sećanju?

“Uh, bilo je prilično dobrih utakmica…Sa Olimpijom, Lokomotivom, sa Zadrom protiv Ćosića, protiv Zvezde, Jugoplasike…Ipak, najdraža kada smo prvi put dobili Zvezdu – to je lepa uspomena”.

Zvezda je bila Vaš naredni klub?

“Znam das am se borio na toj utakmici sa Zvezdom. Predsednik Zvezde bio je Saša Gec. Ušao je u svlačionicu, svakom igraču je čestitao uz napomenu da se tako bori za boje svog kluba. Lep gest”.

Imali ste dobar tim?

“Neki su bili druga godina srednje škole. Đukić, koji je kasnije otišao u Partizan, pa Zejnilović, pa Mirko Drobnjak…Sada kada mi kažu da je neko perspektivan sa 22 godine setim se Zejnilovića koji je Rabotničkom, kao đak drugog razreda, dao oko 26 poena jer je Radmilo Mišović bio povređen. To sve govori”.

Borac je iznedrio mnogo dobrih igrača?

“Tako je pa je teško realno sagledati stvari. Svaki period ima neke svoje vedete, od Stefanovića, Denića…Dalje, Mišović, Drobnjak, Purić, Koprivica, Arsić – puno je dao Borcu, Katanić, Kića, Željko, Androić, Radošević, Malina…Ukusi se razlikuju, ali Radmilo i Koprivica su mnogo učinili da se izgradi hala. I treneri su bili sjajni, a ono što je važno istaći sve su to deca iz Čačka i okoline. Danas imate na hiljade dečaka iz Čačka koji treniraju, a ne dobijaju priliku. To mi je jako žao. Deca su inteligentna, vide ko zaslužuje, a ko ne”.

Od 22 do 28 godine ste pauzirali čitave tri sezone?

“Dve godine sam čekao, Borac me nije pustio u Zvezdu, takva su bila pravila, a jedna godina je bila vojska. Kada ne igrate u najboljim godinama nije dobro. Ipak sam srećan, postigao sam što sam postigao. Čovek mora da bude realan, da vidi splet okolnosti”.

U Beogradu ste završili Fakultet za fizičko vaspitanje?

“Jesam, pa sam bio pomoćnik Žeravici, ali sam shvatio da volim da radim na fakultetu. Tome sam se i posvetio. Naišle su čudne godine, želeo sam da radim sa mladima, to me je privlačilo jer je odgovoran posao”.

U Švajcarskoj ste radili u dva kluba po 10, 15 godina?

“Tako je, nisam mnogo menjao klubove”.

Kako je nastala Vaša knjiga koju će publika upoznati 09.09. 2026. godine?

“Sedam dana posle diplomskog, na fakultetu, pitao sam profesora, veoma dragog, idem u školu, a ne znam kako da vaspitavam decu. Odgovor je bio: “U trendu društva”. I tada se rodila prva ideja. Druga ideja je bila u Švici kada sam tražio posao. U klubu sam, posle utakmice, prišao predsedniku kome sam kazao da bih želeo da sarađujemo. Predsednik je odgovorio: “Na formatu A4 napišite to što biste radili sa decom i dobićete odgovor”. Bilo mi je teško, imam programe za decu od osam do 18 godina. Kako da sve napišem na A4? Napisao sam uvodnu rečenicu, pa učiću decu da igraju košarku, učiću ih tehnici, primeni tehnike iz jedan na jedan, dva na dva…Radiću vežbe korektivne gimnastike zbog dečijih deformiteta. Potom sam napisao naslove iz knjige i dodao da stojim na raspolaganju za pojašnjenja. Prošao sam i radio 12 godina u tom klubu”.

Promocija knjige biće u gradskoj biblioteci?

“O knjizi će govoriti profesor Vladimir Koprivica, konferansije će biti profesorka iz naše Gimnazije Aleksandra Mišić, a Darko Rajaković je napisao nešto o knjizi. Zašto Darko, pa zbog toga što je trener koji je radio sa decom. Poznaje tu problematiku, a veliki uspeh je napravio u Zvezdi, baš sa decom. Oslali su slabije radili sa najmlađima. Takođe, veliki uspeh je ostvario u NBA ligi. Svi imaju svoje kvalitete, ali Rajaković svojom stručnošću, obrazovanjem, dobronamernošću, radom na sebi, sam se izborio…Čovečnost, dobronamernost…Sam sam imao 22 trenera, od svakog sam nešto naučio, uzimao sam ono što je najbolje, što svaki trener mora da ima”.

Sada ste u penziji?

“Oni koji žele da napreduju mogu da traže pomoć. Napravim program, pomažem… gledaću EP za U18. U Srbiji ne koristimo nauku, a imamo talentovanu decu. Svi vrhunski igrači su svojevremeno testitani u zavodu: Tvrdić, Rađa, Kuča, Petrović, Jelovac, Mirza, Slavnić, Kapičić, Kića…Tamo su došli do saznanja koje crte krase vrhunske igrače. Mi decu moramo da vaspitamo u smeru formiranja karaktera i ne bismo bili lošiji od Amerikanaca. Mora se podnositi neugodna okolnost, raditi na samopouzdanju, a ako je nemate sve fizikalije padaju u vodu. Sudbinu određuju i porazi i kako se oni podnose. Najbitnija je glava, porodica, vaspitanje što treba ubaciti u system…Da se poslednji atom snage pruži, pa i kada se izgubi da igrač bude ponosan na sebe. U mom periodu Borac i Žele su izbacivali po tri igrača, sada hiljade treniraju, a koliko se izbaci. Petlju je imao Žeravica, vidite kojim igračima dao šansu i to u kojim godinama. Znao je u svakom mestu gde ima dobro dete. Pa Dule Vujošević, pa kada je šansu u Borcu dobio Aleksa? Pitanje je šta bi bilo i sa mnom da danas počinjem?, konstatovao je Radivoje Žil Živković.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs