Košarkaški je trener koji je dugo radio u Grčkoj, Turskoj, a poslednjih dvanaest godina radi u Kini. Ipak, da se podsetimo, od 1993. do 1998. godine živeo je u Novom Sadu i bio trener u Vojvodini odnosno BFC – u. Pogađate, maker neke starije generacije reč je o ERNESTU RAĐENU.

“Verujte, mene više doživljavaju kao trenera iz Grčke nego kao srpskog trenera mada sam rođen u Benkovcu. Stariji i iskusniji novinari me dobro poznaju, ali me mlađe generacije ne poznaju baš najbolje”, ističe u javljanju iz Pekinga RAĐEN.

Ovo je prilika da se temeljnije upoznamo sa Vašim trenerskim opusom.

“Vodim klub iz CBA kineske profesionalne lige. Nedavno su kineski mediji pisali da sam inostrani trener koji je najduže vodio klubove iz CBA lige. Radio sam u pet klubova, što kao asistent, što kao prvi trener. Sada predvodim Beijing, veliki klub iz Pekinga u koji sam doveo, kao saradnika, trenera Bojana Ljubojevića”.

Kada smo kod srpskih trenera selektor Kine je veliki Sale Đorđević.

“Sale, kao selektor mora da obilazi klubove, da gleda igrače, pa je u više navrata bio u našem klubu i na mojim treninzima. Posmatrao je mnogo utakmica kako ne bi nešto propustio. Iz našeg kluba dvojica igrača bila su na širem spisku selektora, ali nisu prošli u najuži krug. Fam Bo ima 20 godina i visok je 209, a igra na poziciji tri, četiri. Izuzetno je perspektivan, a vidim ga u NBA ligi. Zbog povrede leđa nije igrao na SP. Sale ga je poslao kod najboljih doktora, mislim u Nemačku, jer želi da ga ima na raspolaganju za Azijske igre. Na poziciji dva imam Fong Šua koji je kao 13. igrač otpao sa Saletovog spiska”.

U Kini su očekivali bolji rezultat iz Manile.

“Kad neko kaže Kina svi pomisle da su visoki igrači deficitarni. Greše, oni imaju previše visokih igrača, čak i preko 220 centimetara. Realno, pomalo igraju kao roboti, a kineskoj reprezentaciji fali dobra jedinica. Deficitarni su na mestu organizatora igre, ali su spletom okolnosti doživeli krah na SP”.

Prokomentarišite naš uspeh u Manili.

“Kada vidite da nekih osam igrača nisu bili u reprezentaciji naše finale je za izuzetan respekt. Za poštovanje je srebro koje je malo ko očekivao. Samo veliki naklon”.

Kažu da je košarka veoma popularna u Kini.

“Najpopularniji sport. Naša dvorana je uvek puna, a prima oko 20.000 gledalaca. Sve može da dobije najvišu ocenu, dvorane, trenažni centri, organizacija, sve je fascinantno. Mi treniramo u objektu koji u donjem delu ima teretanu, a na spratu osam košarkaških terena”.

Sezona startuje za manje od mesec dana.

“Prvenstvo kreće 20.oktobra i kad počne sezona počinje ‘pakao’. Utakmice se igraju svakog drugog dana, četii puta po 12 minuta, kao u NBA ligi. Igrači morju biti besprekorno spremni, a tim uigran. Putovanja su preduga, recimo u provinciju Šing Jang, na granici sa Kazahstanom, putuje se više od pet sati avionom. Najčešće se putuje po dva i po do četiri sata”.

I ove godine želite da izborite plej – of.

“U Kini važi pravilo da samo jedan stranac može da bude u igri. Ekipe, uglavnom, kupuju dva ili tri stranca. Obojica ne mogu istovremeno da budu u igri, a timovi najčešće dovode pleja i košarkaša za pozicije četiri i pet. Ti Džej Lif je igrao u Indijani na pozicijama 4,5 i ove godine ostao je u timu. Šenon Evans nam igra na mestu pleja, minule godine bio je u Valensiji i savršeno odgovara mom sistemu igre. Poznat je u Evropi, dobar je igrač, nadam se da će se snaći u Kini”.

U CBA ligi je radilo više trenera sa naših prostora.

“Sarađivao sam sa Nevenom Spahijom. Profi klubove je trenirao Aleksandar Kesar, potom Tomović, Milenko Topić, Borko Radović, Vlada Vukojičić koji se pre nekoliko dana vratio u Kinu. Potom, Neša Hrvović, ali iskreno, Kinezi preferiraju Špance. Smatraju da su oni najbolji treneri u Evropi”.

Ipak, svi stranci moraju da se adaptiraju na mnoge okolnosti.

“Pre svega na sistem rada. Nije jednostavno spremiti tim da igra utakmice po 48 minuta, pa mečevi svaki drugi dan…U Grčkoj sam sedam godina radio u Arisu, tri u PAOKU. Puno se radilo, ali je psihološki bilo jednostavnije, lakša je bila adaptacija dok je Kina nešto drugo. Da ne zaboravim da sam 1993. godine došao u Vojvodinu gde sam bio trener drugog tima, juniora i šef za sve mlađe selekcije. Te godine smo bili prvaci Srbije, a rivali su bili čačanski Železnčar, Partizan i Beovuk sa Dekijem Milojevićem. Za crno – bele igrali su Drobnjak, Čanak, Čubrilo, Glintić, Savović…sa trenerom Trajkovićem, ali smo ih pobedili sa 11 poena razlike. U Vojvodini su Jovo Stanojević i Vesa Petrović napravili veće karijere. Emil Mulić je bio veliki potencijal, davao je po 30 poena na svakoj utakmici, ali je otišao u SAD i nije se vraćao u zemlju. Imao sam divnu saradnju sa Boškom Đokićem, potom sam bio asistent Janku Lukovskom, pa Goranu Fincu Miljkoviću koji je veliko trenersko ime. Finac i ja smo prešli u BFC, bilo je to kada je Muta Nikolić uzeo Partizan. Nakon toga otišao sam u Aris, pa PAOK, potom sam sezonu proveo u Voši sa Minićem odnosno Đurovićem pa sam otišao u Tursku. Sa Fenerbahčeom, ženskom sekcijom, radio sam godinu dana kao trener i kondicioni trener jer sam magistrirao na fizičkoj pripremi igrača. Bili smo prvaci države, pa sam iz Turske došao u Kinu gde mi je ovo dvanaesta sezona. Pre mene je prvi trener u sadašnjem klubu bio trener Cedevita Olimpije Simeone Pjaniđani”.

Postoji velika razlika u načinu života u Aziji i Evropi.

“Postoje gradovi u Kini poput Šangaja, koji ima 28 miliona stanovnika, Pekinga, koji su internacionalni gradovi. Međutim, mi treneri nemamo vremena za privatan život, puno smo u dvorani, a malo je prostora za poneki izlazak. Kineska hrana je kvalitetna, čovek može lako da se adaptira jer ne mora da jede uličnu, preterano začinjenu, hranu. Puno je tržnih centara, restorana jer je Kina moderna i savremena država, naprednija od Evrope”, zaključio je ERNEST RAĐEN.

Piše: Đurđe MEČANIN/djurdje.mecanin@mozzartbet.com