Višedecenijski glavni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković je voleo da kaže da je u „Vremenu“ stanje „loše, ali stabilno, sa akcentom na stabilno“. Valjalo je preživljavati finansijski sve režime, od devedesetih do danas.

O tome za Redakciju govori Stevan Ristić, direktor „Vremena“ i umetnik mogućeg, koji je najbolje upućen u alhemiju preživljavanja. On je čovek kod kojeg u tom pogledu nikad nema ni euforije ni katastrofičnog štimunga i zato je zahvalan sagovornik.

Stevane, kakvo je sad stanje?

I dalje stabilno. „Vreme“ nema većih dugovanja od dugova prema nama samima. Kasne plate, uvek su kasnile. I dalje su skromne. Teško je, ali ne preti opasnost da neko pusti neku menicu pa da nas ugasi. Tako trajemo manje-više 35 godina.

Prva finansijska kriza desila se nepuna četiri meseca po osnivanju, već u februaru 1991. godine. Tada nije mogla da se plati ni štamparija, ali su nas spasile velike demonstracije Devetog marta. „Vreme“ se isprva nije pojavilo u prodaji, ali je redakcija odlučila da nastavi i onda se išlo sa malom kampanjom na Radiju B92 – „Vreme kasni sa razlogom“. Nađene su pare, promenjena štamparija, pa je list stigao sa kašnjenjem.

Ali tiraž se dobro prodao?

Da. I dalje imam primerak „Borbe“ od 10. marta 1991. Sve novine koje su se bavile tadašnjim protestima su se dobro prodale. Ali, to je značilo i ulazak u publiku pošto je „Vreme“ bilo novo. Prethodno se nije marilo za marketing i kampanju.

Ekipa osnivača, iz cele stare Jugoslavije, verovala je da je dovoljno to što su dobri novinari i što su se izborili da pokrenu prvi privatni nedeljnik u tadašnjoj Jugoslaviji. Ali, ne biva da publika sama dođe. Politička trvenja nisu omogućila da se „Vreme“ prodaje mnogo van Srbije i ono je ostalo najviše beogradski nedeljnik.

A zašto je svih 35 godina „stabilno loše“?

List je osnovan na entuzijazmu, sa misijom da se piše profesionalno i kvalitetno. Ali, o biznisu se nije mislilo. Jedan od osnivača koji je dolazio iz sfere biznisa povukao se u martu 1991. i podelio svoj vlasnički udeo novinarima. Shvatio je da tu velikog biznisa nema, iako su novine kvalitetne. „Vreme“ je osnovano bez odeljenja za prodaju oglasa, recimo.

Kako izgleda zdrav miks zarade za ovakav tip štampe – prodaja, marketing i nešto treće?

Poslednjih petnaestak godina sve se promenilo. Nema zdravog miksa jer je tržište u krizi još od 2008. godine i svetske ekonomske krize. Pre toga smo nekoliko godina imali zlatan period oglašavanja – još je tržište bilo u povoju, ali nama su dolazile velike kompanije, telekomunikacije, banke, distributeri automobila, Srbija je postala deo sveta. „Vreme“ je imalo dobar deo kolača. Mi smo 2008. imali dve trećine prihoda od oglašavanja.

Ali potom se biznis povlači – uvek se prvo seče budžet za marketing. Vrlo brzo smo tada prešli na organizovanje biznis-konferencija, pa je to bila treća noga u prihodima. To nas je držalo iznad vode, sve do 2013. godine, posle promene vlasti. „Vreme“ je odjednom ostalo bez šest ugovora o oglašavanju, poštenih ugovora za koje smo išli na tender.