Moja priča sa atletikom počela je još dok sam bila dete, početkom osamdesetih godina. Koliko se danas sećam, bilo je to negde oko 1982. godine, kada je održan jesenji kros pored Morave u Čačku. Pobedila sam u toj trci i tako je, sasvim spontano, počelo nešto što će obeležiti veliki deo mog detinjstva i mladosti. Počela sam da treniram u Atletskom klubu Sloboda Čačak.

Moj prvi trener bio je Bata Radojičić. Kada danas razmišljam o njemu, teško mi je da ga opišem samo kao trenera. Bio nam je gotovo kao drugi otac. Svi smo ga voleli i poštovali. Njegovi treninzi nisu bili laki – umeo je bukvalno da nam „uzme dušu“ – ali su iza tog rada dolazili rezultati.

Zato mi je posebno drago kada danas pročitam da ga se na isti način sećaju i veliki atletičari tog vremena. Snežana Pajkić, nekadašnja evropska prvakinja, govoreći o Slobodi i zajedničkim pripremama, Batu naziva legendom, divnim čovekom i trenerom. Seća se Čačana koji su dolazili u Ćupriju kod profesora Ace Petrovića i druženja koje je postojalo između nas. Meni je to dragoceno, jer potvrđuje atmosferu koje se i sama sećam.

Kasnije je sa nama radio i Poledica, koga takođe pamtim kao sjajnog čoveka. To mi je važno da ostane zapisano. Imala sam sreću da tokom tih godina pored sebe imam ljude koji nisu bili samo treneri. Oni su učestvovali u našem odrastanju, učili nas disciplini, radu, odgovornosti i odnosu prema drugima. Kozomora je više radio sa sprinterima i atletičarima koji su se bavili skokom udalj i uvis, pa sam sa njim imala manje kontakta, jer su moje discipline bile srednje pruge.

Mislim da smo tada imali jednu zaista izuzetnu generaciju Slobode. Pamtim Dragana Sekulića, a iz naše generacije Željka Pantelića, Sunčicu Lazović, Jelenu Drobnjak, Dobrila Vuković, Nenada Glavonjića, Marinu Živković i mnoge druge.

Kada sam nedavno videla stranicu iz monografije AK Sloboda posvećenu periodu 1980–1990. godine, bilo je veoma emotivno. Među svim tim fotografijama nalazi se i moja – Dabović Jugoslava. Posle toliko godina ponovo gledam lica ljudi sa kojima sam praktično odrasla. Dokumentacija kluba pokazuje koliko je ta generacija bila uspešna. Željko Pantelić bio je najuspešniji pionir grada, Sunčica Lazović najuspešnija pionirka, Jelena Drobnjak najbolja sportistkinja Čačka, Marina Živković najbolja pionirka, a ženska ekipa Slobode dobijala je priznanja.

Željko je ostvario i pionirski rekord Jugoslavije. Zato, kada danas kažem da je Sloboda tada bila jak klub, to nije samo moje sećanje iz detinjstva. Rezultati te generacije govore sami za sebe. I meni je atletika donela rezultate na koje sam bila ponosna. Bila sam vicešampionka Srbije na 600 metara, osvojila sam drugo mesto na Krosu Politike, a pobeđivala sam i na Belom krosu. Trčala sam 600, 800 i 1500 metara, kroseve i brojne druge trke. Tačnih vremena danas se, posle gotovo četrdeset godina, više ne sećam i ne bih želela da ih navodim dok ne pronađemo originalne rezultate. Mislim da sam 600 metara trčala oko 1:47, ali to ostavljam kao svoje sećanje, a ne kao zvaničan podatak. Posebno sam volela ulične trke u Čačku. Na njima sam često pobeđivala. Sećam se i Marine Živković, koja je bila odlična srednjeprugašica moje generacije. Nekada bih pobedila ja, nekada Marina. To je bilo lepo sportsko rivalstvo koje nas je teralo da budemo bolje. Jedan od najvećih uspeha za mene bio je ulazak u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije. To je u ono vreme bila velika stvar. Sa nama je radio čuveni Aleksandar Aca Petrović iz Ćuprije, trener iz čije su škole izašla neka od najvećih imena jugoslovenske atletike, među njima i Snežana Pajkić.

Često smo odlazili u Ćupriju. Na pripremama i takmičenjima susretali smo sportiste iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Ali kada danas razmišljam o tim godinama, shvatam da mi možda čak ni medalje i plasmani nisu najlepša uspomena. Najviše pamtim pripreme. Medulin, Ivanjica, Palićko jezero… Putovali smo mnogo. Nekada kombijem, nekada čak i avionom. Sloboda je u to vreme imala mogućnosti da stane iza svojih atletičara. Imali smo opremu, išli na pripreme i takmičenja i osećali da pripadamo ozbiljnom klubu. Za nas decu to je bio čitav jedan svet.

Na tim pripremama nisu nastajali samo sportski rezultati. Nastajala su prijateljstva sa ljudima iz cele Jugoslavije. Bilo je smeha, druženja, nestašluka, prvih simpatija i prvih ljubavi. Zajedno smo trenirali, jeli, putovali, radovali se pobedama i tešili jedni druge kada rezultat nije bio onakav kakav smo želeli. Tada nismo razmišljali da li je neko iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije ili Crne Gore. Bili smo deca i sportisti. Imali smo istu stazu, iste treninge i iste snove. Mnoga od tih prijateljstava preživela su sve što je kasnije došlo i neki od nas su ostali u kontaktu do danas.

A onda je došlo vreme koje je sve promenilo. Posebno mi je ostalo u sećanju Prvenstvo Jugoslavije u krosu u Pakracu. Tamo je došlo do pucnjave i sukoba, a nas takmičare su na kraju smestili u voz i poslali nazad prema Srbiji. Taj događaj nije ostao samo u mom sećanju – o njemu je kasnije govorio i moj otac, Jugoslav Jugo Dabović, prisećajući se moje atletske karijere.

To je verovatno jedna od slika koja najbolje pokazuje kako se završavala jedna epoha. Do tada smo putovali Jugoslavijom zbog sporta, upoznavali ljude i stvarali prijateljstva, a onda se zemlja u kojoj smo sve to radili počela raspadati. Neki iz naše generacije već su prelazili u juniore. Sloboda je počela da se osipa, ljudi su odlazili i sve se postepeno menjalo. Nikada ne možemo znati šta bi bilo da nije došlo do rata, ali verujem da je u našoj generaciji bilo mnogo atletičara koji su mogli da naprave veoma dobre rezultate i kao juniori i kao seniori. Sport je bio prisutan i u mojoj porodici. Moj otac Jugoslav Jugo Dabović bio je fudbaler i čovek kome je sport predstavljao veliki deo života. Zbog toga mi danas posebno znači što je u jednom od svojih poslednjih intervjua, govoreći o svojoj deci, za mene rekao da sam bila dobra atletičarka i reprezentativka. Možda čovek tek mnogo kasnije shvati koliko mu jedna takva rečenica roditelja znači.