Poštovani čitaoci,

Sagovornik Međuvremena igra poker. Dobro, mnogi igraju poker. Ali ovaj živi od pokera i ne radi ništa drugo. Kaže, živi „normalno“.

Neće da mu otkrivamo ime jer… nije zgodno. Ovo je njegova priča:

„Nisam kockar. Osim pokera ne igram ništa drugo – rulet i slotovi ne dolaze u obzir. I igram isključivo u okviru mogućnosti, novcem koji je odvojen za igru. To je moje sredstvo za rad.

I tako već dvadeset godina. U ono vreme su se pomaljale prve onlajn-platforme za poker i to me zainteresovalo. Teško je tada bilo učiti, dok danas ima kurseva kakvih hoćeš – od početnika pa do toga da uzmeš privatnog trenera.

Onomad se legalno moglo igrati u Hotelu Jugoslavija, serije turnira su trajale godinama, do pandemije. A onda je i hotel porušen.

Danas je ovo neki drugi poker, jer se igra menja, kao i fudbal ili košarka. Nove generacije uvode nove sisteme i ideje. Ali i dalje je važno držati se principa matematike i imati dugoročnu strategiju.

Pacer može da dobije partiju ili dve. Ali dugoročno, loši igrači postaju gubitnici. Većina igra iznad mogućnosti, gubi novac od kojeg treba da preživi. To su kockari.

Profesionalci igraju cash game, gde se svaka ruka igra za pare, i turnirski poker. On je popularniji i među lošim igračima jer može da se uđe sa manjim ulogom, sa stotinak evra. Ili onlajn sa deset dolara. I loš igrač na turniru koji započinju hiljade igrača može da uđe u dvadeset ili trideset finalnih… ali uz baš mnogo sreće.

Ja ulazim mnogo češće. E tada ima adrenalina. Nije mi do uloga, nego se otvara šansa da osvojiš veliku sumu… Inače se vratiš u minusu ili sa pozitivnom nulom, kad recimo platiš put na turnir i smeštaj. To traje danima.

Ljudi su razni… Neko ima fakultet, neko je problematičan ili notorni kockar. Vidiš ponekog sportistu ili pevača. Ako odeš na ozbiljan turnir u Barseloni ili Pragu, gde su ulozi pet ili deset hiljada evra, tu su najbolji svetski igrači.

Bio sam nedavno na jednom turniru u inostranstvu gde je bilo mnogo galame i mnogo pijanih za stolom. Ali sve bude u granicama dozvoljenog. Nećeš tamo doživeti da si ugrožen, ima obezbeđenja.

Čitanje ljudi je više mit nego realnost. Samo žestoki početnici pokazuju neke znakove, mimiku, euforiju ili bedak. Recimo, dobiju karte i onda se raspričaju odjednom… to možda nešto znači.

Pokušaji prevare su isto retki, mada ih ima. Recimo elektronski obeležene karte, čipovane. U to mora biti umešan diler, a jedan od igrača ima nevidljivu bubicu u uhu. Ali može se videti da diler spušta karte na određeno mesto na stolu da bi ih očitao.

Matori kockari su imali ideje da noktom zagrebu kartu i tako je obeleže. Ali već posle desetak deljenja špilovi imaju oštećenja od savijanja pa si džabe obeležavao.

Na kraju, moguće je živeti od pokera i ako si iz Srbije. U kazinu nađeš ljude koji stalno igraju, i uvek sličnih desetak imena završi na finalnom stolu… Verujem da najviše deset odsto ljudi uopšte može da bude u plusu. Srećom po njih, paceri to ne shvataju.

Nije to lak hleb, mnogo je uspona i padova. Ali i mnogo slobode. Ne ideš na posao, nemaš šefa, godišnji odmor je beskonačan… ali penziju moraš sam da zaradiš.“