U čačku se već godinama slavi „Disovo proleće”. Prvi dobitnik plakete sa Disovim likom bio je Miloš Crnjanski, 1973. godine. Tada je Gradska biblioteka u Čačku ustanovila ediciju „Knjiga gosta”. „Stražilovo” je prva knjiga štampana u ovoj ediciji. Crnjanski je te godine bio u Čačku, na „Disovom proleću”.
Ipak, primerenije je da se vratimo na jedan drugi prostor u kom su Dis i Crnjanski zajedničarili. U tom prostoru je bilo „ružnih reči”, „jezika periferije”, novih metafora, sinestezija, zaboravljenih oživljenih stilskih figura, „neuhvatljivih slika”, neočekivanih melodija, čudesnih kompozicija i zaokruženih čvrstih formi. Neminovan je bio efekat izneverenog očekivanja u dodiru sa njihovim pesmama. Sve to, u poeziji, delovalo je kao razbijanje Gordijevog čvora, ili, kako bi rekli Branko Lazarević i Viktor Šklovski, „premeštanje firmi s radnje na radnju”. Nesporazumi s kritikom, koje su pesnici imali, bili su gotovo istovetni. Ne mislim samo na direktne napade od strane ozbiljnih, priznatih naučnika, nego na pristup s kojim se prilazilo njihovoj poeziji. Raspravljalo se o Disovoj eventualnoj lektiri i bahatosti Crnjanskog, i često su se na osnovu toga tumačile njihove pesme, a pritom je zanemarivano ono „u poeziji i oko poezije”.
Jedan od osobenih postupaka koji su obojica pesnika primenjivali prilikom stvaranja jeste obrtanje, zamena agensa i pacijensa. Time se menjala sintaksa, menjala se pesnička slika sveta kakvu bi neko očekivao, menjali su se melodija i ritam, znači, muzika, menjao se stil i možda se još mnogo toga menjalo u značenjima i u smislu. Ali smisao je očuvan. Ovaj postupak pomogao je očuvanju smisla. To je jedna od invencija koje Vinaver traži u „Jezičnim mogućnostima”.
Profesor Novica Petković ovaj postupak evidentira kod Disa kao prvi put upotrebljen kod nas, a kod Crnjanskog kao prepoznatljiv stilski postupak. Zapaža ga i kod Rastka. Profesor Petković smatra da „odnos subjekta i objekta ulazi u elementarne gramatičke kategorije. Pošto je svest aktivna a predmet pasivan, u lingvistici se oni imenuju kao agens i pacijens. Mešanje agensa i pacijensa remeti logičku podlogu na kojoj počiva sintaksa”.
Srodnost Disa i Crnjanskog se ogleda u pasivitetu lirskog subjekta i u razlozima zbog kojih je taj pasivitet iskazan.
U vremena kada su skoro sve vrednosti isprevrtane i zamenjene svojim naličjima, susret sa zlom, kod pesnika istančanog senzibiliteta za vrlinu, izaziva osećanje nemoći pred čudovišnom stvarnošću. Ovakvo osećanje učvršćuje stav da se u takvoj stvarnosti ne učestvuje. Bar ne u prostoru pesničkog jezika. Otuda, možda, pasivitet kod njih.
U vreme sveopšteg obrtanja, i pesnici obrću, ali da bi očuvali smisao, da bi izlečili već načetu lepotu i da bi iskoristili moć koju su osetili da imaju nad pustinjom u čovečanstvu koja je stvorila pustinju u čoveku.
Moguće je, što ne isključuje prethodno pomenuto gledište, da je pasivitet, koji je iskazan ne samo ovim postupkom, a ako krenemo dalje i sumatraizam, pa i osećanje metafizičkog porekla, pogled iz vizure Boga.
Ne može se zanemariti toliko pogleda, toliko gledanja, toliko viđenja, toliko očiju i toliko onoga što ima oči, što gleda, što vidi, što ima oči da vidi i gleda, u poetskom prostoru kojim su se kretali Dis i Crnjanski. Već sam napisala da „videti i biti viđen” nekada znači „postojati”. A nekada to znači i opstati.
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
Ivana Pajić
