Danima je viđam na istom mestu, u Železničkoj ulici, blizu apoteke, po danu, po mraku, sada i po hladnoći. Sedi i prosi. Pokrivena ćebetom, nekada i zadrema jer je stiže umor. Umor od čega, od svega, najviše od života.

U kutiji od cipela ima nešto novčanica. Kao i pre neko veče ubacih jednu paricu, ali sam, kao i obično, poželeo da razgovaram sa mladom Romkinjom, Cigančicom i majkom. Sanja je pristala na razgovor i evo šta nam je rekla:

„Imam dvadeset godina i troje dece. Prvo sam rodila sa sedamnaest godina. Živim u LJubiću, iz Čačka sam. Na ovom mestu sam skoro svakog dana, moram“, kaže Sanja.

Prosiš zbog dece i porodice?

„Da, a sada smo se svi razboleli. Prehlađeni smo, suprug i ja jedva stojimo, ne možemo na noge. Baš hladno“.

Gde živiš?

„U LJubiću, ispod mosta, imamo baraku, malu… Nemamo vodu, struju, nemamo kupatilo, samo poljski “mokri čvor”. Nije nam hladno jer ložimo drva“.

Da li smatraš da je rešenje da ceo život prosiš?

„Nadam se da neću. Bila sam u opštini da pitam za pomoć, kazali su mi da dođem za nekoliko dana“.

Kod koga?

„Taj čovek je na drugom spratu“.

Možda u Centru za socijalni rad?

„Primamo dečji dodatak, ukupno šest hiljada dinara“.

Da li ste, muž i ti, išli u školu?

„Završili smo osam razreda, u OŠ Tanasko Rajić, nadam se da će i moja deca učiti u Tanasku“.

Kakve su šanse da nađete neku kućicu, pre svega, zbog dece?

„Pričamo o tome, jako bismo voleli da nađemo krov nad glavom“.

Da li ti pomažu roditelji?

„Ne, u svađi smo“.

Koliko dnevno možeš da „zaradiš“?

„Do hiljadu ili do dve hiljade dinara. Sa tim novcem mogu da prehranim decu“.

Da li ti ljudi, koji ubace neku novčanicu, nešto i kažu?

„Obično ćute i spuste novac“.

Ostalo mi je nejasno koliko imaš dece?

„Dečaka i devojčicu od dve i tri godine. Jedna beba, treća, mi je preminula sa sedamnaest dana. Kod kuće je umrla, urađena je obdukcija, ali nam još nisu stigli papiri. Umrla je pre godinu dana“.

Kako još nije stigao obdukcioni nalaz?

„Ne znam. Dolazila je policija i veštaci, uzeli su jastuk gde je spavala“, konstatovala je naša sugrađanka Sanja.

I šta da napišem  za kraj? Nije ovo najgore kako se može živeti. Uvek može gore. Kad pomislim na elementarne nepogode, na ratove koji se vode, na sliku koju mi je supruga jutros rano pokazala. Troje dece, verovatno u nekom ratom zahvaćenom području, leže u vodi, a pokrivena su nekim prekrivačem…Tuga. I onda se nerviramo kada nam, recimo, espreso nije po meri.

Čekam da prođe!

Kablarnet.rs