Naš dragi Mihailo Šušić, poznatiji kao Šule, prošao je kroz fascinantno putovanje u svetu košarke, ali njegovi počeci su bili znatno drugačiji. Krenuo je sa fudbalom u Omladincu iz Zablaća, pre nego što ga je njegov put odveo do košarke, gde je kratko trenirao u Železničaru. Prelazak u Borac bio je ključan trenutak koji je odredio njegovu sudbinu. Šule se prisetio kako mu je Rokli Mišović, tadašnji trener, postavio najznačajnije pitanje – zašto ne trenira košarku? To je bio okidač koji ga je gurnuo u svet košarke, gde se u potpunosti posvetio sportu sa 18 godina.

Šule se i dalje seća svojih gimnazijskih dana, ali i sadašnjih detalja jer su Gimnazijalci postali prvaci Srbije. Profesori Stefanović i Bjelić odigrali su veliku ulogu u njihovom uspehu, a uspeh momaka rođenih 2008. godine ostavlja snažan utisak. Šule ostaje skroman, iako je bio kapiten Borca tokom osam sezona, noseći broj sedam.

Kroz svoju karijeru, Mihailo je ostao veran Borcu, Železničaru i Mladosti, gde je ostavio neizbrisiv trag, kako kao igrač, tako i kao trener. Iako su se pojavile razne prilike, njegova posvećenost porodici i želja da bude uz njih, uprkos finansijskim izazovima nakon oktobra 2000. godine, oblikovale su njegove odluke.

Njegova trenerska karijera, kako sam napominje, došla je iznenada, zahvaljujući podsticajima od Voja Popovića i Dobrila Jojića. Rad sa decom donosi mu veliko zadovoljstvo, a njegov doprinos košarci u Srbiji je neprocenjiv. Generacije koje je trenirao dokaz su njegovog uticaja – momci iz 95./96. godine, generacija 2008. i mnogi drugi sada su uspešni igrači u raznim klubovima širom Evrope.

Porodica je uvek bila stub Šulovog života. Njegova deca, koja takođe igraju košarku, često su bila predmet debata kod kuće, ali Mihailo je uvek znao da se trudi da bude pravičan, iako najstrožiji prema njima. Njegova podrška i posvećenost pomogle su njegovim sinovima da ostvare zavidne karijere, uključujući najmlađeg Andriju, koji sada igra u Bajernu iz Minhena.

Kroz sve uspone i padove, njegova ljubav prema Borcu, naravno stubu porodice Katarini, i čačanskoj košarci je nepokolebljiva. Mihailo Šušić ostaje optimista po pitanju budućnosti, verujući da zajednički rad svih klubova može doneti najbolje dane za čačansku košarku.