Kultura

ČETIRI STRANE

Odlomak iz rukopisa „Četiri strane” Ivane Pajić

383pregleda

ČETIRI STRANE
Istok

Ni dalek ni blizak nije bio istok gde su stasavali blizanci. Zlatni. Blistavi. Svakog jutra, Tarkan bi im prišao i, kao pozdrav, izgovorio: „Na istoku se rađaju čuda.” Pogledao bi Sunce što tek počinje da jača, nesvestan svoje zahvalnosti iskazane samo pogledom koji bi ubrzo vraćao blizancima. To je bio lični obred, svojevrsna brza molitva, jutarnji početak koji već godinama u jednoj rečenici povezuje i sažima čudo nastajanja dana i čudo rađanja. Oni i jesu bili čudo. Rođeni zajedno sa prolećnim danom i jedno s drugim, na poljani, na Istoku, od majke Dafine i oca Apola. Igrom slučaja, i Tarkanove volje, otac, biserni pseudo-albino pastuv, dobio je ime po američkom svemirskom programu. Začudo, nije bilo mnogo problema zbog toga. U razgovoru o tome, koji ipak nije mogao da se izbegne, objasnio je: stari Grci su i stariji i relevantniji od te zemlje na Zapadu, a on sam, već neko vreme, posebno brine o ždrebici kojoj je dao ime Dafina, po ruskoj maslini i brzonogoj lepotici koju je pokušao da stigne Apolon, bog svetlosti koji može da otera svako zlo; to sigurno zna svaki čovek na Istoku; što se svemirskog programa tiče, ni njemu samom, a verovatno ni drugovima koji pitaju, nije jasno kako je neki zapadnjak uopšte čuo za takvo ime jer je njihovo neznanje već poslovično; verovatno je imenovanje svemirskog programa bilo puka slučajnost. Posle takvog objašnjenja pitanja su izostala, a problemi se zaobišli u širokom luku. Rečit i brz, ubedljiv i kad je govorio istinu, a istina retko kad deluje ubedljivo dok se sluša, Tarkan je u svakoj situaciji umeo da obiđe i zaobiđe prepreke. Kada bi to bilo nemoguće, ili za njega dosadno, preskakao bi ih uspešno, brzo i hitro. Neko bi rekao da je imao sreće, a sreća i umeće, kad se upredu, dobijaju čvrstinu čelika i neminovnost svilenog gajtana. Zavisi s koje strane se gleda. Nekada je ovakva pređa presudna kao putokaz za okretanje na određenu stranu da bi se odlučilo kuda, kako i koliko brzo treba krenuti. Kada je tako, bude najbolje, a za Tarkana i blizance – potreban i dovoljan razlog za put. Pošto je Apolo imao krem gen, a Dafina je bila zlatni tamnooki kulaš, imena su im i po tome pristajala. Na svu sreću, nije sve bilo kao kod starih Grka – Apolo je stigao Dafinu i začeli su blizance. Brze, zlatne, zdrave i, nadasve, lepe.

Odlomak iz rukopisa „Četiri strane” Ivane Pajić

Središte

Kad su se vrata otvorila, Žil je osetio ono što se kasnije potvrdilo. Osećaj ga nikada nije prevario. Nije ni mogao. Izoštrio se do krajnje britkosti koja bi, ono što je za nijansu manje oštro, rascepilo na dve jednakosti koje se nisu mogle ponovo spojiti niti otupiti.
Nikada nije izašao iz mesta u kom je živeo. Nije to bilo ni selo ni predgrađe niti je ličilo na selo ili na predgrađe. Dovoljno blizu grada da bi bilo predgrađe, ali nije pripadalo gradu. Nije pripadalo ničemu čiji bi nastavak moglo da predstavlja. Ni nastavak ni rub. Nije moglo da bude selo bez tragova bilo čega što ukazuje na seoske radove. Seoskih radova tu nije bilo. Nije se tu zapažao nikakav očekivani red niti plan. Nije bilo još jednog takvog mesta. Lepota je sa svih strana bujičnom snagom osvajala prostor pogleda. Reči su, procenivši svoju snagu – svoju nemoć, ustuknule pred njom. Bilo je to Žilovo rodno mesto. U njemu se školovao, ispekao zanat i zaposlio se na benzinskoj pumpi. Nikada nije imao nikakve potrebe odatle da ide. Ni nakratko. Sve ono za šta je imao dara, a na svu sreću i skolonosti, već odavno je prešlo granice o kojima i nije razmišljao. Zašto bi onda razmišljao o onome šta je iza vidokruga oko njega. Mesto gde su se čula saživela sa skladom, a stvarnost pruža i ono što se od nje retko kad traži i očekuje, mesto je u kom treba ostati zauvek. A Žil je tu oduvek.
Ovoga puta, u mali restoran na pumpi u kom je tokom svoje smene nesmetano radio ono što mu je išlo od ruke, ušao je neko ko će skoro sve to da promeni. Predosećanje je stiglo sa putnicima. Sa jednim od njih. Pomislio je da bi bilo dobro da je neko takav otvorio vrata mnogo godina pre ovog, nehajno izgovorenog, pozdrava, u ovo doba, i mnogo pre nego što je on sam otvorio ista vrata nekome drugom, ali šta je tu je. Sreću uvek treba pustiti unutra, u koje god doba da dolazi i koliko god da kasni, znao je i to. NJu treba dočekati dobrodošlicom koga god da je zamenila. Nešto kasnije, ušao je i poštar.

Odlomak iz rukopisa „Četiri strane” Ivane Pajić

Foto: Đorđe Vukadinović

Ostavite komentar