Marginalizovane grupe, kojima pripadaju i osobe sa invaliditetom, svakodnevno i bez postojanja vanrednih okolnosti, trpe nejednakost i zanemarivanje. Krizne situacije na površinu izvuku sve slabosti sistema, pa se to desilo i u doba pandemije COVID – 19 osobama sa invaliditetom. Iz Centra za samostalni život invalida upozoravaju da nisu  razmatrana sistemska rešenja koja će u datoj situaciji osigurati pristupačnost usluga osobama sa invaliditetom.

“Osobe sa invaliditetom jedna su od najosjetljivijih kategorija stanovništva, i bez vanredne situacije njihove aktivnosti su ograničene, često vezane za pomoć drugih. Osobe sa invaliditetom ugrožene su tokom celog života, jer smo kao društvo još jako daleko  od stvaranja pretpostavki za samostalan, ravnopravan i dostojanstven život, na jednakoj osnovi. Tokom pandemije korona virusom OSI su posebno ranjive i susreću se sa velikim problemima u svim oblastima života. Na osobe sa invaliditetom  nije se mislilo na početku epidemije. Informacije koje su dobijali nisu ih umirivale već naprotiv izazivale su zbunjenost i strah kod većine. Šta će se desiti ukoliko se razbole, da li će ih smestiti u  privremene bolnice, gde za njih nisu postojali uslovi za bezbedan i siguran boravak”, izjavila je za Kablarnet predsednica Centra za samostalni život invalida Srbije dr Milena Sojanović.

foto dr Milena Stojanović, predsednica Centra za samostalni život invalida Srbije (privatna arhiva)

Osobe sa invaliditetom na početku pandemije nisu bile prepoznate kao ranjiva populacija kojoj je potrebna posebna podrška, pa su neke mere (dozvole za personalne asistente, pristup informacijama…) rešavane u hodu na inicijativu udruženja OSI. Na šta vas upućuje to iskustvo?

“Mnoge usluge socijalne zaštite za korisnike sa invaliditetom nisu pružane. Problem je nastao u početku sa obezbeđivanjem dozvola za kretanje personalnih asistenata i drugih lica angažovanih na pružanju usluga osobama sa najtežim vidovima invaliditeta. Sve mere koje su se donosile u vanrednoj situaciji utiču uzročno – posledično jedne na druge. Ako osobe sa invaliditetom nisu pravovremeno i pravilno informisane, na pristupačan, lako čitljiv i lako razumljiv način i usled toga ne mogu sprovesti mere samozaštite ili potražiti podršku i pomoć od drugih, onda su i njihova bezbednost i zdravlje ugroženi”. 

Da li se problemi OSI teže prepoznaju u novim okolnostima?

“Većina osoba sa invaliditetom gotovo ceo svoj život provodi u nekoj vrsti karantina (izolovanosti), čak i kada nema epidemije. Na vidljivost osoba sa invaliditetom utiče dosta stvari. Nepristupačnost životnog okruženja, javnog prevoza, usluga, servisa podrške dovodi do smanjenog kretanja i pojavljivanja OSI u zajednici.Tu su i predrasude koje ih sputavaju da oni i njihove porodice budu vidljiviji. Nekada se i same osobe sa invaliditetom svojim stavovima i odnosom prema invalidnosti dodatno samoizoluju iz socijalnog okruženja. Situacija sa pandemijom korona virusa posebno je uticala na osobe sa težim stepenom invaliditeta, jer je poremetila normalno funkcionisanje u svakom pogledu. Servisi podrške poput prevoza specijalizovanim vozilima bili su potpuno ukinuti u vreme vanrednog stanja, a po njegovom ukidanju su radili sa smanjenim kapacitetima. Isti slučaj je i sa pojedinim uslugama socijalne zaštite koje se pružaju na nivou lokalne zajednice. Većina dnevnih boravaka, usluge lični pratilac deteta, pomoć u kući… obustavljene su ili nastavljene da se pružaju u smanjenom obimu”.

Koji su specifični problemi osoba sa invaliditetom u ovakvoj epidemiološkoj situaciji ?

“Pandemija korona virusom predstavlja veliki izazov za sve građane, jer smo svi izloženi ”bombardovanju” informacijama koje su često kontradiktorne i izazivaju zbunjenost kod većine ljudi. Osobe sa invaliditetom su se našle u posebno nepovoljnoj poziciji – neki od njih su imali samo delimičan pristup važnim informacijama (kao što su gluve i slepe osobe), a nažalost posle više od godinu dana od početka epidemije, komunikacija i pristup informacijama je i dalje problem za pojedine kategorije osoba sa invaliditetom. Pristup zdravstvenim uslugama (rehabilitaciji, terapijama i intervencijama ) i dalje je veliki problem kojem su izloženi svi građani, pa osobe sa invaliditetom, kao deo opšte populacije, trpe posledice izazvane organizacijom rada zdravstvenih ustanova u vanrednoj situaciji. Problem u ostvarivanju usluga zdravstvene zaštite OSI imaju i nezavisno od trenutne situacije izazvane Covid -19, a u novonastalim okolnostima to se samo dodatno pogoršalo”.

Nema praktično ni jedne oblasti života, koja se dodatno nijje iskomplikovala za ostvarivanje potreba i prava osobama sa invaliditetom.

“Ako krenemo od najmlađih kategorija dece sa  invaliditetom i njihovih porodica, suočavamo se sa problemom nedostatka servisa podrške i nerazvijenosti usluga namenjenih ovoj kategoriji. Porodice su ostavljene da se same snalaze u novonastaloj situaciji. Podrška u praćenju nastave organizovane po novim principima u vanrednim uslovima, za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je izostala. Ozbiljan problem javio se i po pitanju korišćenja i praćenja on-line nastave. Da li su sve porodice mogle da obezbede svojoj deci praćenje nastave ovim putem? Imaju li svi kapacitete za ovaj vid obrazovanja? Tu su naravno i problemi studenata sa invaliditetom. Održavanje nastave na daljinu dodatno socijalno distancira ionako već distanciranu decu i mlade sa poteškoćama u razvoju”.

Kako izgleda „nova normalnost“ osoba sa invaliditetom ?

„Nova normalnost“ značajnom broju ljudi donosi novine u svakodnevnom funkcionisanju. Nadležni nam sugerišu i opšti trend u društvu je da u što je moguće većoj meri koristimo onlajn servise i elektronske usluge. Takva situacija dovodi do novih problema za pojedine osobe sa invaliditetom, jer mnogi od njih nisu informatički pismeni ili nemaju tehnološka sredstva – pametni telefon, tablet, računar… da bi sve to mogli i da koriste. Suočeni smo i sa tim, da ako sajtovi ili druge platforme ne prate standarde pristupačnosti za osobe sa oštećenim vidom, onda te osobe ne mogu da ih koriste nesmetano”.

Osobe oštećenog sluha ističu probleme u komunikaciji nastale usled nošenja maski, jer u toj situaciji nisu u prilici da  „čitaju sa usana“ onih koji im se obraćaju.

foto: Kablarnet

Vode li nadležna ministarstva i službe brigu za posebne probleme OSI u uslovima pandemije korona virusa?

“Priča se ponavlja i ponavljaće se iz godine u godinu sa nekom novom nesrećom, jer  ne postoje sistemska rešenja,  niti pripremljen plan aktivnosti u takvim situacijama. Zakonski okviri postoje ali odgovornost za primenu je nešto što nije odlika naših izvršnih organa. Osobe sa invaliditetom su naviknute da i u najtežim situacijama budu prva populacija koja će trpeti ali i biti uskraćena za svoja prava”.

Kakve su vaše smernice nadležnim ministarstvima i službama za funkcionisanje u vreme pandemije?

“Vanredno stanje i potreba poštovanja strogih epidemioloških mera pokazala nam je kakva je svakodnevica osoba sa invaliditetom. Deklarativno mi smo društvo jednakih građana koji imaju ista prava, ali nas život veoma često demantuje, a praksa surovo pokazuje našu nejednakost. Rad na  unapređenju kvaliteta  života osoba sa invaliditetom mora biti mnogo ozbiljniji, bez praznih i velikih obećanja. Treba raditi na daljem podizanju svesti svih građana, ali i bezuslovnom sprovođenju konkretnih mera i uspostavljanju mehanizama za doslednu primenu zakonskih obaveza na uklanjanju barijera svake vrste. Zato je važno da se uspostavi kontinuirani dijalog između udruženja osoba sa invaliditetom, lokalnih samouprava i državne uprave”.

Kako se može izgraditi bolji svet posle kovida, inkluzivan, pristupačan i održiv za sve?

“Svet pre i posle Covida nije isti. Da li će biti bolji to niko ne zna. Mi možemo i moramo da nastavimo rad na izgradnji inkluzivnog i pristupačnog društva za sve njegove članove. Održivost je nešto čemu težimo. Rad na izgradnji društva koje je ravnopravno i jednako je obaveza države ali i svih nas. Državni organi moraju da razvijaju saradnju sa organizacijama osoba sa invaliditetom, da uspostavljaju mehanizme za aktivno učešće osoba sa invaliditetom u kreiranju politika u svim oblastima koje se tiču samih  osoba sa invaliditetom. Sve ovo ne treba raditi da bi  se isključivo zadovoljila forma već sa punom posvećenošću i odgovornošću za postignute rezultate. Jedino tako možemo se nadati da će jednog dana biti bolje”.     

AUTOR FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA

Da li je korona narušila krhku samostalnost osoba sa invaliditetom?

Iz serijala “Nova normalnost”, u okviru konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje interesa u oblasti javnog informisanja Grada Čačka.