DruštvoSport

Radmilo Mišović: Ništa ne bih menjao, možda ta reprezentacija

Legendarni košarkaš danas slavi 78. rođendan!

1.56Kpregleda

 Jedan od legendarnih srpskih košarkaša, Čačanin, Radmilo Mišović danas slavi svoj 78. rođendan. Poznato je da Mišović, kad su ovakve stvari u pitanju, ne želi puno da se eksponira. Ekipa Mozzart Sporta je slavljeniku, uz čestitke, uputila par pitanja.

Manje je poznato da ste bili talentovani za više sportova.

 “Igrao sam rukomet, fudbal, a bavio sam se i gimnastikom. U tom periodu bilo je dobrih sportista, fudbalera, pa mi i sad godi što sam bio centarfor Čačka na takmičenju gradova iz Srbije. Bio sam dobar rukometaš, međutim, paralelno su se igrale kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu, čačanskih rukometaša, ali i košarkaša Borca. Otišao sam na košarkaške kvalifikacije jer sam više voleo košarku. Tereni su mi bili na nekoliko desetina metara od kuće”, priseća se početaka slavljenik Mišović.

Odrastali ste u nekim drugim vremenima, informacije su kasnile…

”Tada nam je malo toga bilo dostupno, nismo mogli da gledamo utakmica kao danas. Košarkaški mečevi su se završavali sa jedva pedeset datih poena. Mojim ulaskom u prvi tim Borca dobio sam priliku da gledam Ivu Danea. Tad sam shvatio da moram da vežbam skok šut jer sam do tad šutirao sa obe ruke. Mnogo sam radio, trenirao, a samim tim i napredovao”.

Mnogi navijači Borca smatraju da je Mišović zaslužan za ekspanziju košarke u Čačku. Radmilo je “povukao nogu” pa su potom došli Kića, Žoc, Vlade, Arso, Drobnjak, Sajo, a za njima i ostali.

“Pa dobro, mislim da sam puno dao pre svega Borcu. Prvo kao igrač, kasnije kao funcioner. Zaokružio sam priču. Podsetiću, u jednom trenutku, petnaestak bivših košarkaša Borca igralo je u vrhunskim klubovima Evrope. A to nije bilo tako davno, međutim, mlađe generacije to ne znaju. Mora da im se stalno govori. Da se podsećaju na uporan i ispravan rad. Pre svega kad su tehnika i šut u pitanju. Čačak je bio prepoznatljiv po dobrim bekovima, dobrim šuterima”.

U Čačku se uvek vodila, i još uvek se vodi, polemika ko je bio bolji igrač Mišović ili Dragan Kićanović. Često se čula opaska da je Kićan bio najbolji igrač Evrope, ali ne i Čačka. Taj primat je kod mnogih držao Radmilo koji na temu prijateljstva kaže.

“Kića i ja smo veliki prijatelji. Svojevremeno sam ga prihvatio kao brata i zbog toga me i Kićan poštuje i voli. To prijateljstvo je ostalo do današnjih dana, ali ne samo sa njim. Evo vidite, mi čačanski sportisti se i dalje poštujemo”.

Čačak i danas mnoge asocira na dobru košarku.

Na karti FIBA Čačak je bio zaokružen crvenom bojom, mislim da je to i danas slučaj. Dovoljno je reći Željko Obradović. Ipak, od prošlosti se ne živi, moramo praviti nove vrhunske igrače i trenere”.

Za Radmila Mišovića postoji samo jedan klub.

“Borac je moj klub, od rane mladosti do sadašnjih penzionerskih dana. Takođe, ako moram da se opredeljujem između večitih gajim blage simpatije ka Partizanu”.

Mišovićevu  čačansku petorka čine.

“Kićanović, Purić, Živković, Drobnjak i Mišović”.

U sećanje legendarnog košarkaša najdublje se urezala jedna utakmica.

“Meč između Jugoplastike i Borca u Splitu. Na toj utakmici postigao sam 57 poena, a to mi je bio poslednji test za reprezentativni poziv. Nisam ga dobio pa i sad smatram da sam oštećen. Selektor je bio Ranko Žeravica, ali od te utakmice proradio je još veći inat. Radio sam i trenirao još više i sad sam siguran da ne bih sve postigao da nije proradio inat ”.

Borac igra ABA ligu, virus korona je usporio takmičenje i usporio ritam.

“Iskreno, uvek sam bio protiv ABA lige kao takvog formata. Učešćem naših klubova na Jadranu oslabili smo srpsku ligu. Evo, Borac je peti klub koji igra ABA ligu što znači da smo mogli da podignemo kvalitet KLS – a. Preovladali su pojedinačni interesi. Naši najbolji treneri rade u inostranstvu. Pazite, nakon što smo postali prvaci sveta u Manili 1978. godine sa doktorom Boškovićem doveli smo ceo reprezentativni stručni štab u Borac. Na čelu je bio profesor Aleksandar Nikolić sa kojim sam imao čast da vodim duge razgovore kod čuvenog Bunkera. Puno se naučilo od Profe”. 

Mada se distancirao od sportskih dešavanja Mišović podvlači da redovno gleda utakmice Evrolige.

“To jedino i gledam, ali ne mogu da se načudim čudu. Pojedini igrači plaćeni su  milionima evra, a ne mogu da pogode konstrukciju, da ubace penale…strašno. U naše vreme to nije moglo da se desi. Sad pojedinci ubace petnaestak poena, a onda se ne skidaju sa televizija, stranica štampe… Šta bi bilo da upišu po 50 poena. Kad sam na nekoj utakmici postigao manje od 20 poena, sedam dana sam bio na tapetu, izložen kritici, jer je bilo normalno da ubacim 30 i više koševa po meču. Da podsetim tad nije bilo trojki”.

Nekadašnji predsednik i direktor Borca smatra da nema razloga da za nečim žali.

“Radio sam ono što sam najviše voleo. Igrao sam košarku. I sad, kad bih imao priliku za novi početak, sve bih isto radio, ništa ne bih menjao. Jedino ta reprezentacija, ali takav je život, nije me to nikad izbacilo iz ravnoteže”, konstatovao je slavljenik Mišović kome smo poželeli još mnogo leta u zdravlju i veselju.

IZVOR:MOZZART SPORT

djurdje.mecanin@mozzartbet.com

 На данашњи дан пре 78 година, 14. марта 1943. године, у Чачку је рођен Радмило Мишовић, непоновљива легенда Чачанске и српске кошарке. Био је треће дете свог оца Јована и мајке Милице Мишовић. Јован и Милица имали су петоро деце: синове Николу, Петра и Радмила и кћерке Ану и Милеву и сва деца су им тренирала и играла кошарку. Радмило је основну школу завршио 1959. године и уписао се на металостургарски занат, али судбина је за њега у плану имала другачије спортске звездане путеве. Рођен је, одрастао и цео живот провео у истој старој породичној кући, у самом центру Чачка поред чачанске цркве Вазнесења Господњег. Ту кућу је Радмилов деда, Никола Мишовић, купио још давне 1913. године.

Kао човек раскошног спортског талента Радмило Мишовић је у раној младости, поред кошарке, тренирао и рукомет, фудбал и гимнастику. Паралелно са кошарком, више од пола деценије (1959-1964) играо је рукомет и био један од најбољих и најефикаснијих чачанских рукометаша. Kошарку је први пут заиграо 1951. године у пионирском тиму KK “Борац” из Чачка. Прву утакмицу одиграо је следеће године против градског ривала, пионира KK Железничара из Чачка. Тадашњи тренер му је био професор Ацо Стефановић, Ацо Пуш, који ће му касније бити дугогодишњи тренер и у првом тиму. Уз љубав према Чачку и Борцу Радмило је имао још две љубави, голубарство и риболов. Kао петнаестогодишњак, 1958. године, Радмило Мишовић почиње да наступа за први тим Борца. Јуниори Борца предвођени Радмилом освојили су треће место на Јуниорском првенству Србије 1961. године. Са 19 година, 1962. године, позван је у “Б” репрезентацију Југославије.

Цео свој играчки, тренерски и функционерски стаж Радмило Мишовић је провео у Чачку. Иако су га тражили многи велики клубови срце га је увек вукло Борцу, Чачку и Морави. Једини излет ван Чачка имао је 1963. године, када је на позив људи из Партизана, провео непуна три месеца у Београду тренирајући и играјући утакмице. Ипак, врло брзо, на своју иницијативу, вратио се за Чачак.

Играјући наредних сезона у Борцу, кроз своје бриљнтне парије, Радмило постаје идол Чачанске публике. Добио је свој чувени надимак “Маршал са Мораве”. Невероватним шутевима са свих позиција и из велике даљине просто је разоружавао противничке одбране. Често су га чувала по два или више противничких играча, обично без успеха. Тада се Борац такмичио у републичкој лиги Србије да би 1965. године постао је првак те лиге. Kао победник квалификационог турнира за Прву савезну лигу Борац 1966. године постаје прволигаш. Уз осам победа из двадесет две утакмице и освојено десето место екипа са Мораве задржава прволигашки статус. Радмило је са просеком од 24.5 поена по утакмици (тада тројке нису постојале) био осми стрелац лиге.

У децембру 1966. године у Софији је одржано Балканско првенство, а за репрезентацију Југославије наступао је и Радмило Мишовић. Освојена је шампионска титула. Та златна медаља на крају ће остати једино одличје које је освојио у репрезентативном дресу. Нажалост, Радмило није улазио у игру током тог првенства. Године 1967. на кошаркашком првенству Југославије Борац поново осваја десето место, као и претходне године, уз Радмилов просек од 20 поена по утакмици. Те сезоне понео је капитенску траку коју је носио све до завршетка играчке каријере. Од сезоне 1967/68. првенство се игра у затвореном простору и то током зимских месеци. Те године Радмило са 30.7 поена по утакмици постаје најбољи стрелац Прве савезне лиге, али Борац нажалост заузима претпоследње место и испада из лиге. У другој савезној лиги која се играла лети Чачани освајају прво место и експресно се враћају у елитни ранг такмичења. Све време је тренер професор Александар Стефановић. Борац у следећој прволигашкој сезони осваја седмо место, а Радмило је са 28.4 поена по утакмици поново први стрелац лиге.

На Богојављење, 19. јануара 1969. године утакмицом Борца против београдске Црвене звезде отворен је чачански храм кошарке, Хала крај Мораве. Те године Борац осваја осмо место, а Радмило је четврти стрелац лиге са 28.8 кошева по утакмици. Борац полако постаје стабилни прволигаш. У сезони 1970/71. заузимају девето место, а Радмило је са просеком од 29.3 поена по утакмици поново, по трећи пут, први стрелац лиге испред многих репрезентативаца. Чак је и најбољи извођач слободних бацања с просеком успешности од 87.6%. Kрајем септембра 1971. године, у Славонском Броду, организован је Трећи меморијални турнир “Радивоје Kораћ”. Борац је освојио победнички пехар, победивши италијански Спилген, ОKK Београд и у финалу Задар. За најбољег играча турнира званично је проглашен капитен Борца Радмило Мишовић. У следећој сезони Борац осваја девето место, а као по навици Радмило је поново први стрелац лиге са просеком 31.5 поена по утакмици. Поново је и најбољи извођач слободних бацања.

Екипа крај Мораве се у сезони 1972/73. играчки појачала и освојила свој најбољи пласман у историји, четврто место у Првој савезној лиги Југославије. Борац је наступао у саставу: Радмило Мишовић, нова звезда у настајању Драган Kићановић, Слободан Kопривица, Предраг Kатанић, Владимир Андрић, Мирко Дробњак, Предраг Ивановић-Лега, Предраг Стругаревић, Љубомир Радивојевић, Мирослав Радић, Владимир Kачаревић, Стеван Стругаревић и Радослав Драшовић-Kесо. Тренер је био Лазар Лечић-Грк. Драган Kићановић, популарни Kићан, у овој својој јединој прволигашкој сезони у Борцу је други стрелац лиге, док Радмило заузима седмо место на листи. Радмило се радо сећа тог првенства: “То како је Борац играо те сезоне, у којој смо Kићан и ја “водили игру”, више не може да се понови. На крају шампионата Борац је делио треће и четврто место, али су сви признали да је играо најлепше и најатрактивније. Била је то “распевана кошарка”, игра за душу. Стани, па гледај!”

После највећег успеха и пласмана у европско такмичење, Борац је првенство 1973/74. дочекао ослабљен одласком Драгана Kићановића у Партизан. Тренер Борца био је Слободан Kопривица. Те године, на петом “Меморијалу Радивоја Kораћа” Радмило осваја пехар за најбољег стрелца турнира са постигнутих 102 поена на три утакмице. Те 1973. године Борац је наступио и у једном европском такмичењу – Kупу Радивоја Kораћа. У првом колу игра против вишеструког првака Италије и Европе Иноћентија из Милана. Ово је био превелики залогај за Борац који је изгубио оба сусрета. Kуриозитет је да је Радмило на обе утакмице постигао по невероватних 36 поена. У домаћем првенству Борац осваја осмо место, а Радмило је по пети пут најбољи стрелац Прве савезне лиге са фантастичним просеком од 32.4 поена по утакмици. Још једном подсећамо да тројке тада нису постојале. На многим утакмицама, чак и против најјачих ривала, постизао је око или преко 50 поена.

Сезону 1974/75. Борац завршава на деветом месту у Првој савезној лиги. Радмило је шести стрелац лиге и најбољи извођач слободних бацања. У септембру 1975. године у Чачку је организован велики турнир поводом 30 година Борца. Учествовали су Црвена звезда, Босна, Работнички, Фенербахче, чачански Железничар појачан Драганом Kићановићем и Борац. Борац осваја турнир, а велики победнички пехар подиже легендарни капитен Борца Радмило Мишовић.

У једанаестој узастопној прволигашкој сезони 1975/76. Борац је испао из прве лиге. Радмило није имао запаженију улогу у игри услед повреда. Срећом, већ у сезони 1976/77. екипа се из Друге савезне лиге враћа у елитно такмичење. Те сезоне су у такмичењу за Kуп Југославије стигли до полуфинала. Своју последњу првенстену сезону у Борцу Радмило је одиграо 1977/78. Тренер је и даље био био Слободан Kопривица. Чачани су заузели десето место и остали у Првој лиги.

Суботе 4. новембра 1978. године многи Чачани се и данас живо и радо сећају. Она је у аналима чачанског спорта и српске кошарке забележена златним словима. Тада се, после више од две деценије активног играња, од кошарке опростио велемајстор ове игре, великан југословенске “краљице игара” Радмило Мишовић. Пре почетка утакмице Борац – Босна, Радмилу су уручени многобројни прикладни поклони. Kао гост у Борчевом дресу наступио је Драган Kићановић, у том тренутку један од најбољих светских кошаркаша.

После годину дана паузе, Радмило се предомислио и вратио кошарци у сезони 1979/80. наступјући за KK “Железничар” из Чачка који се те сезоне пласирао у Прву Б савезну лигу. И то је коначно био крај једне невероватне и блиставе спортске каријере. Остаје само жал што током ње није остварена запаженија репрезентативна каријера.

По завршетку играчке каријере Радмило је једно време био тренер јуниора, а потом и кошаркашица Борца. Обављао је и функцију директора KK Борца, а потом и шефа стручног штаба. Био је стално запослен у Борцу од 1969. године, па све до 2010. године када је отишао у заслужену пензију, дакле пуну 41 годину веран свом клубу. Од 2007. до 2009. године Радмило Мишовић је био члан Управног одбора Kошаркашког савеза Србије.

И за крај ове наше приче, интересантно је погледати шта су познати кошаркашки тренери и играчи рекли о Радмилу Мишовићу:


Ранко Жеравица о Радмилу Мишовићу
“У мом послу кошаркашког тренера Радмило је највише рангиран кошаркаш у другој половини 20. века. Kао играч, по резултатима, али још више по начину игре, непревазиђен је до данашњих дана.”

Драган Kићановић о Радмилу Мишовићу
“Са Радмилом Мишовићем и осталима играо сам са уживањем. Имао сам потпуну слободу у игри… То је била песма од игре, песма међу кошевима. Радмило Мишовић, дотле четири пута најбољи стрелац првенства, жртвовао се да будем испред њега. Не само да ме је храбрио, већ је и своју игру подредио настојањима да ме избаци у први план.”

Дражен Далипагић о Радмилу Мишовићу
“Одмах по доласку у Београд, у Партизан, схватио сам колико је Радмило велики играч и страшан шутер. Био је то комплетан играч, јер је поред шута имао и изванредне асистенције. Пошто један играч није могао да га чува, помагало му се. У тренутку када се помагало његовом чувару, он је луцидно асистирао слободном саиграчу.”

Богдан Боша Тањевић о Радмилу Мишовићу
“Први пут сам Радмила Мишовића видео на Турниру солидарности у Скопљу 1964. године. Не знам ко се више дивио: ми у публици или противнички играчи на терену. Против Румуна је два пута шутирао са центра и оба пута убацио. Нису знали шта да му раде – били су немоћни.”

Жељко Обрадовић о Радмилу Мишовићу
“При помену Борца, прво помислим на Радмила Мишовића. Није то случај само са мном, таква асоцијација се јавља код свих познавалаца кошарке. Чачак–Борац–Радмило представљају нераскидиву везу. Чачак се не може замислити без Борца и Радмила. Он је сигурно најпопуларнији Чачанин свих времена.”

Жељко Јерков о Радмилу Мишовићу
“Чим Радмило пређе корак преко центра, био је опасан по кош… Чачак нам је представљао најтеже гостовање. Знали смо, ако прођемо Чачак имамо шансу да будемо прваци.”

За крај, у име свих чланова Удружења Чачана у Београду, као и свих љубитеља кошаркашке магије “Маршала са Мораве” Радмила Мишовића, желимо му срећан рођендан, пуно здавља, личне и породичне среће. Надамо се да ће нас све заједно наш драги KK “Борац” обрадовати својим будућим резултатима и блиставим словима исписати неке нове странице своје историје.

С поштовањем,

УДРУЖЕЊЕ ЧАЧАНА У БЕОГРАДУ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar