Početak serijala tekstova KABLARNET – a, I JA SAM IGRAO ZA BORAC. Naš prvi sagovornik je Zoran Zoki Radisavčević.

Prisećamo se ranih radova Zorana Zokija Radisavčevića, vrsnog košarkaša, koji nam priča da je kao dečak igrao fudbal, stoni tenis, pa zatim prešao na košarku. Interesantan je period stonog tenisa u dvorištu porodične kuće.

“Treneri, stanari, ukućani, svi smo bili pingićari. Od Miloja, Stanimira Pejaka, sa suprugom, Vapinog ( direktor Gimnazije, Prim. aut.) sina, Branka Tolovca, Vesne Kaljević…Šta je interesantno Vesna nas je uvek dobijala na takmičenjima, mi u dvorištu, a sto za tenis napravio je moj otac”, seća se Zoki Radisavčević.

Košarku ste počeli da igrate slučajno?

“Tako nekako. Svirao sam harmoniku zbog toga što sam želeo da sviram. Profesor Rašović mi je držao privatne časove i od trećeg do šestog meseca me ubeđivao da odem da polažem. Na kraju sam otišao i ušao u prvu učionicu gde sam položio prvu godinu. U drugoj, drugu godinu, u trećoj, treći razred, ali mi više nisu dali. Bilo bi neozbiljno, sa naše strane, da položiš svih šest razreda. Dok sam svirao glava mi je gledala u nebo, kičma iskrivljena u obe ose i završio sam kod doktora Ljubiše Dmitrovića. Dragi doktor mi je rekao da moram da se bavim sportom pa sam krenuo na košarku”.

Znači tako ste zavoleli košarku?

“Da, i moji uzori su bili naši tadašnji reprezentativci Kićanović, Ćosić, Slavnić, Dalipagić…Ne smem da zaboravim na Princa – Mirzu Delibašića-Kinđe. Zahvaljujući Kići i mi smo uporno trenirali i kopirali ga. Eleganciju, koju je imao Delibašić, sada nema nijedan sportista”.

Kako ste počeli da trenirate?

“Veoma bitna informacija. Počeo sam da treniram u školi košarke, na nivou celog grada Čačka. Svaka škola je imala po dve ekipe pod pokroviteljstvom košakaškog saveza. Iz tih škola košarke igrači su odlazili u Žele ili Borac. Pripadao sam, regionalno, Železničaru, jer sam učio u Milici, ali sam otišao u Borac. Prilično sam odskakao mada sam igrao za “B” selekciju škole. Ispred mene su bili Dražen Jeremić, Milenko Čolović…da ne nabrajam. I tada sam shvatio da jedino radom može da se postigne rezultat. Kićan je lepo kazao, “dovoljno je 10 odsto talenta, ostalo je rad. Počeo sam u mlađim kategorijama i prvi koji me je zapazio bio je Skako Strugarević”, zaključuje prvi deo razgovora Zoki Radisavčević, a ceo intervju objavljivaćemo u nastavcima.

Tekst, foto: Đurđe Mečanin/ Kablarnet.rs

Zoran “Zoki” Radisavčević je poznat po svojim značajnim doprinosima u svetu košarke, ali njegovo sportsko putovanje počelo je mnogo pre nego što se opredelio za ovaj sport. U sećanju, Zoki nas vodi kroz svoje rane godine kada su u dvorištu porodične kuće dominirale partije stonog tenisa. Svi stanovnici, ukućani i prijatelji, voleli su da se okupe oko stola za ping-pong, pa su se tako razvili nezaboravni trenutci. “Treneri, stanari, ukućani, svi smo bili pingićari,” seća se Zoki. Imena poput Miloja, Stanimira Pejaka, Branka Tolovca, i Vesne Kaljević ostaju urezana u njegovom sećanju. Ono što ga posebno fascinira je kako su se svi trudili da savladaju Vesnu, koja ih je neprestano pobeđivala na takmičenjima, dok je sve to nadgledao njegov otac, kreator stola za tenis.

Košarka je u njegov život ušla skoro slučajno. Dok je svirao harmoniku, profesor Rašović ga je svojim časovima motivisao da se okuša u nečemu novom. Uz profesorovo upornost, Zoki se našao u košarkaškoj priči zahvaljujući preporuci doktora Ljubiše Dmitrovića da se bavi sportom zbog zdravlja i držanja. “Tako je sve počelo, i posle su moji uzori postali tadašnji reprezentativci — Kićanović, Ćosić, Slavnić, Dalipagić,” ističe Zoki. Ta velika imena, posebno Kićan, princ Mirza Delibašić-Kinđe, nadahnuli su ga da postane deo košarkaških terena.

Prvi koraci u košarci poveli su ga u školu košarke, na nivou grada, kasnije je stigao u Borac. Rad i posvećenost postali su mu glavni aduti, sledeći mudre reči svog uzora, Kićana, da je talenat samo delić uspeha, dok je ostatak naporan rad. “Prvi koji me je zapazio bio je Skako Strugarević,” naglašava Zoki, a priča o njegovom putu i uspesima tek počinje da se razvija kroz naredne nastavke intervjua.

Ova priča nam predstavlja ne samo početke jedne sportske legende, već i inspiraciju za mnoge mlade nade koje tek kroče na svoj put ka uspehu. Pratite naredne nastavke na Kablarnet.rs.

Đ.M. / Kablarnet.rs