Početak serijala tekstova KABLARNET – a, I JA SAM IGRAO ZA BORAC. Naš prvi sagovornik je Zoran Zoki Radisavčević. Sledi drugi deo:

Kada Vas je Skako Strugarević video bio je prijatno iznenađen?

“Tako nekako. Počeo sam da igram za selekcije Borca, kadete, juniore…Trenirao nas je Skako, pa Janjo u juniorima. Janjić je bio perfektan juniorski trener. Sećam se i sada, na 15 dana, pre odlaska na juniorsko prvenstvo tadašnje Jugoslavije, gde je nosilac igre bio Željko Obradović (Žocu čestitamo rođendan, 9. mart 1960, prim. aut.), Pelivan, Marković, Iso…Janjo je bio smenjen. Bili su tu još Balša, Redžo, Tolja…Rekoh postali smo šampioni, ali zanimljivo, ekipu koju je napravio Janjo  preuzima Rokli. Zoran Stefanović je bio odličan juniorski igrač, napredan, sportski građen, preteča atletskih igrača. Sledeće godine osvajamo treće mesto jer nije bilo Pelikana, Željka…onih koji su izašli iz generacije. Juniorska ekipa je dala prilično kvalitetne igrače koji su padali preuzimanjem Roklija”.

Da li prelazite u prvi tim?

“Da, ali uh. Konkurencija, na poziciji bekova, je bila vrlo zanimljiva: Arsić, Kurćubić, Tomić, Androić, Obradović, sve sam vam kazao. Nisam želeo da sedim na klupi i prelazim u Žele sa kojim smo, ekspresno, ušli u više rangove. Pokazao sam raskošni talenat, a ličnu zahvalnost od Ćureta, Radoslava Ćurčića. Svi smo ga podržavali jer je bilo očigledno da je veliki kapacitet. I Ćure je postao veliki igrač. Conja je tada vodio Borac, a Prevo Žele. Nakon Železničara vraćam se u Borac gde sam tri godine bio kapiten. Od igrača pominjem  mlade Džolija, Čurija, ali i veoma zanimljivog Miloša Rutovića koji je iz Crne Gore došao kod nas. Dobar igrač koji nije mogao da prođe zbog jake konkurencije. Igrao je odlično, ali je bila jaka konkurencija od Marka Ivanovića, Dobrila Jojića itd”.

Igrali ste sa igračima koji su bili značajno stariji, ali i mlađi od Vas. Veliki raspon u godinama?

“Tačno. Sa Radivojem Živkovićem, sa Mirkom Drobnjakom, sa Vučkom iz Kruševca…Grbović je igrao za Borac u godinama kada sam prešao u Žele, pa je otišao. U Borcu je bio i Aca Nikolić, kao trener, pa kada je otišao u Partizan prešao je i Grbo”.

Kada ste pomenuli čuvenog Profesora neku reč o njemu?!

“Prosto je neverovatno da smo doveli trenera takvog kalibra. I što je još veći kuriozitet, nije došao zbog novca. Prepoznao je klimu, kvalitet igrača…Nije došao zbog para”.

Vojska, Žele, dve godine, povratak u Borac i uvele su se trojke?

“Interesantno tada su se gledali procenti za trojke, slobodna bacanja, šut sa distance, ispod koša…Vodilo se nekih osam parametara i sećam se da sam na sedam parametara bio između prvog i trećeg mesta. Svi smo bili imeđu 70 i 80 odsto, a kad promašimo bacanje, to je zemljotres. Sada kad neko ima 40 odsto, vau”, završava drugi deo priče Zoki Radisavčević.

Đ.M./Kablarnet.rs

Zanimljiva priča o životnom putu i karijeri Zokija Radisavčevića pruža nam uvid u bogatu košarkašku istoriju. Njegov sportski put započeo je u selekcijama Borca, gde se kroz kadete i juniore usavršavao pod vođstvom trenera kao što su Skako i Janjo, čije su metode ostavile dubok trag na njemu. Posebno se seća 15 dana pre početka juniorskog prvenstva tadašnje Jugoslavije, kada je imao priliku da igra zajedno sa košarkaškim velikanima poput Željka Obradovića. Nažalost, neposredno pre takmičenja, trener Janjo je smenjen, a ekipu je preuzeo Rokli.

Njegov prelazak u prvi tim bio je otežan konkurencijom na poziciji bekova. Ipak, odlučio je da potraži mesto gde će bolje iskoristiti svoj talenat i tako se pridružio Železničaru, s kojim je brzo napredovao kroz lige. Posebno je zahvalan Radoslavu Ćurčiću, kojeg je ekipa podržavala prepoznajući njegov izuzetni potencijal.

Nakon povratka u Borac, gde je tri godine bio kapiten, ističe mlade igrače poput Džolija i Čurija, dok posebno ističe Živkovića. Njegova karijera obuhvatila je igranje sa mnogim generacijama igrača, ponekad i mnogo starijim ili mlađim od njega, što je dodatno obogatilo njegovo sportsko iskustvo.

Posebno se osvrnuo na dolazak trenera Aca Nikolića, čuvenog “Profesora”, čija pojava u klubu nije bila motivisana finansijama već prepoznatljivom košarkaškom klimom i kvalitetom igrača.

U osvrtu na godine kada su uvođeni parametri košarkaške statistike, Radisavčević se seća kako su se tada pratili procenti šuta i slobodnih bacanja mnogo kritičnije nego danas. Njegova izuzetna preciznost bila je cenjena, dok je promašaj izazivao gotovo nevericu, naspram današnjih standarda.

Ova svedočanstva o sportskom usponu i padovima oslikavaju ne samo njegovu karijeru već i bogatstvo košarkaške istorije koju je imao priliku da oblikuje i doživi iz prve ruke.

Đ.M.