Početak serijala tekstova KABLARNET – a, I JA SAM IGRAO ZA BORAC. Naš prvi sagovornik je Zoran Zoki Radisavčević. Sledi treći deo:

Kada ste Vi bili aktivan igrač važilo je pravilo da tek sa 28 godina možete da odete iz kluba?

“Mi nismo bili ugovorom vezani za klub, ali nije se moglo, osim ako te klub ne pusti. Zanimljivo, koji su igrači, i kakvi, otišli. Dakle, neko ih je pustio, ne sumnjam već znam da je neko imao interes. Klub nije. Odlazili su Grbo, Željko, Vlade, da ne nabrajam sve, zna se koji igrači su otišli iz Borca. U tom periodu se nije toliko medijski ispratio Borac. Kao danas, što je logično zbog sveukupnog napretka. Bio sam najbolji trojkaš u staroj Jugi, ali nikada nisam dobio nagradu, čuveni pehar. Tri godine za redom, od prve, kada su se pojavile trojke, a znam i zašto. Nekom nije odgovaralo da meni uruče. Takođe, prvi intervju sam imao kada sam nastupao za juniorsku reprezentaciju i bio kapiten i pokojnom Draženu. Bio sam najstariji, a imao sam jedan intervju u Sportu. Sudbinu igrača krojili su Mišović i Aco Stefanović. Bio sam mlad i nisam kapirao kako se ta “igrica” igra. Kada sam shvatio bilo je kasno. Neki su forsirani, a pojedinci nisu, zbog rodbinskih ili finansijskih odnosa. Radilo se po direktivi”.

Vi ste vojsku služili u Zagrebu?

“I trenirao sam sa Cibonom u kojoj su igrali Aca Trica, Gospodnetić, Knego, Čutura i ostali. Danko Cvjetićanin je moje godište i nastupali smo jedan protiv drugog. Družili smo se, odličan prijatelj…”.

Usledio je prelazak u Rabotnički?

“U 28 godini sam igrao sezonu u kojoj sam se bukvalno igrao. Posle utakmice sa Rabotničkim dobio sam poziv od njih. Iskreno, nije mi se išlo jer smo igrali utakmice u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Šibenki, Zadru, Podgorici, Splitu, a meni da zapadne Skoplje. Plakao sam do Skoplja, gde idem, Bože moj. Takođe, u povratku, plakao sam do Čačka što se vraćam. Nisam želeo da idem, a moj brat Željko Lazović mi kaže suprotno jer smo u Borcu igrali za stipendije. Da bih odbio Rabotnički, u Borcu sam dobijao prvi ugovor, kažem cifru puta pet, premije takođe…Kažem, ne mogu da živim u hotelu, ne mogu da spremam hranu, oni kažu živiš u stanu, hraniš se u restoranu. Sve su dali i mi smo se dogovorili”.

I šta su očekivali od Vas?

“Očekivali su pobede nad Radničkim, Zorkom, Slogom i Borcem u Čačku. To su bili direktni rivali. Direktor Rabotničkog mi je kazao, “USkoplju ćemo da ih pobedimo i bez tebe”. Tim je bio za svaki respekt, Davitkov, Bogosavljev, Jolović, Zivčević, Kanjevac, Vukadinović…Trener Žare Markovski, genijalac, napravio je ozbiljnu inostranu karijeru”.

Već ste u prvoj polusezoni igrali na strani protiv ovih rivala?

“Dobili smo Radnički u Beogradu, Zorku u Šapcu, Slogu u Kraljevu. Bez lažne skromnosti dominirao sam. Poslednje kolo igramo u Čačku, pola dvorane me grdi, druga polovina smiruje. Spiro smiruje navijače koji me provociraju. Zašto, pa utakmica je dogovorena da mi izgubimo, a Spiro je to znao. Bratski klubovi su se dogovorili na nivou klubova. To mogu slobodno da kažem jer znam koje utakmice su bile dogovorene i u nekom ranijem periodu. Recimo, Borac u Valjevu protiv Metalca. Svi igrači su znali osim Mirka Drobnjaka koji ih je sam dobijao. Trener hoće da ga izvede sa parketa, ali Mirko ne želi da ode na klupu. To je priča starijih koji kažu Drobnjak bolji od devetorice iz Metalca i tek ga sudije izbacuju sa pet ličnih”.

Da li želite da govorite na temu banera koji su podignuti u hali?

“Šta je problem u Borcu? Nisu shvatili kako jedan klub funkcioniše, od uprave, od odnosa prema seniorima, mlađim igračima i selekcijama…Po mom mišljenju trener najmlađih selekcija mora da ima najveću platu. Oni su uglavnom malo plaćeni, možda se nešto izmenilo, ali kasno. Nisu ukapirali kako funkcioniše marketig, mnogo je bitan…Pričao sam sa ljudima koji su vodili Borac, oni to znaju, ali treba sprovesti u delo, ali oni koji to treba da odrade nemaju sluha. To što hoće da urade je fenomenalno, sjajan marketinški potez po uzoru na NBA ili Evroligu. Međutim, moraju se napraviti parametri, kriterijumi, šta se traži. Da li biramo igrače koji su značajni za Borac ili za grad Čačak?, pita se Zoki Radisavčević, a mi nastavljamo priču i dajemo odgovore u četvrtom nastavku.

Đ. Mečanin/ Kablarnet.rs

Kablarnet predstavlja početak serijala tekstova “I ja sam igrao za Borac”, gde imamo poseban uvid u karijere bivših igrača ovog čuvenog kluba. Sledi treći deo, sa našim sagovornikom Zoranom Zokijem Radisavčevićem, koji se osvrće na neka od ključnih pravila i izazova svog vremena.

Tokom Zoranove karijere, pravilo je bilo da igrači mogu napustiti klub tek sa 28 godina. Iako nisu bili ugovorno vezani, mnogi su čekali zeleno svetlo kluba. Mnogi važni igrači, poput Grba, Željka i Vlade, napustili su Borac, što je izazvalo spekulacije o motivima za njihov odlazak.

Zoran je bio izuzetno uspešan igrač, najbolji trojkaš u bivšoj Jugoslaviji, ali nikad nije dobio zasluženo priznanje. On veruje da je to posledica subjektivnih interesa onih koji su bili na čelu kluba. Prisjeća se i svog prvog intervjua iz juniorskih dana, kada je bio kapiten reprezentacije, te ističe da je sudbine igrača često krojilo nekoliko ključnih osoba.

Radisavčević se prisjeća i kako je vojni rok služio u Zagrebu, trenirao sa Cibonom, a zatim prešao u Rabotnički u Skoplju sa mnogo emotivnih izazova. Navodi da su očekivanja od njega bila velika, uključujući pobede nad značajnim rivalima.

Otkriva i detalje o dogovorenim utakmicama u Čačku, gde su bratski klubovi imali međusobne aranžmane koji su mnogima doneli razočaranje. Kroz sve ove priče, Zoran ističe važnost profesionalnog marketinga i strateškog vođenja kluba, naglašavajući da su pravi potencijali u rukama trenera najmlađih selekcija, koji često nisu dovoljno plaćeni.

Na ovom putovanju sećanja, Radisavčević postavlja ključno pitanje: koga Borac treba da bira – igrače važnije za Borac ili za grad Čačak? Odgovor na ovo pitanje otkrićemo u četvrtom nastavku naše priče. Pratite nas dalje za još zanimljivih i neispričanih priča iz prošlosti Borca.

Tekst i Foto: Đ.M. Kablarnet.rs