LEPTIRI U PUBERTETU
LEPTIRI U PUBERTETU
Objavljeno 2 maja, 2018 autor: Ninus
Kad se neko rodi u jednom, najranije detinjstvo provede u drugom, a svoje odrastanje završi u trećem gradu, to vam garantuje zanimljivu i uzbudljivu priču, prepunu uspomena, ljudi, događaja, putovanja i promena. Smederevska Palanka, Mladenovac i Novi Sad umnogome su uticali da moje detinjstvo bude nezaboravno. Još više su tome doprineli moji roditelji Sonja i Dragan, moja prababa Desa, pradeda Laza, deda Milorad, baka Katica, ujak Zile, stric Dule, komšinica iz Mladenovca, koju smo svi u porodici zvali tetka Jelica…
FK „Indeks“ Novi Sad, na Đačkom igralištu. Trener mi je bio čika Buca. Tako smo ga, mi igrači, od milja zvali. Kažu da je nekada bio major po činu, a pravo ime mu je bilo Gradimir Dimitrijević. Čika Buca ne samo da je odlično poznavao sve naše vrline i mane, nego i sve naše ocene, probleme, profesore, roditelje… Nije od nas pravio samo dobre fudbalere, nego i dobre ljude! Krajem leta 1979. godine čika Buca je napravio turnir u malom fudbalu na Đačkom igralištu na kojem su učestvovali samo momci koji nisu stariji od četrnaest godina. Bilo je više od dvadeset ekipa, a moja se zvala „DŽentlmeni“. Činili su je momci sa Limana III, moji drugari iz „dvorišta“: Duda, Grican, Bane, Baja, LJuba, Bora, Sakela, Popa, Miške… Da bismo kupili dresove i loptu za taj turnir, organizovali smo sakupljanje stare hartije po zgradama. Nakupili smo ceo šleper! Dresovi su bili tamno plavi. Nalepili smo na njih čak i brojeve! Na terenu smo pokazali da umemo da igramo fudbal. Stigli smo do finala i u njemu izgubili od ekipe koja se zvala „Leptiri u pubertetu“. Bili su bolji od nas za jedan gol! Po završetku utakmice sam plakao. Bio je to moj prvi „veliki“ poraz u životu! Poraz koji je boleo, ali poraz koji me je naterao da još više zavolim fudbal i da veliki deo svog života posvetim njemu.
