Dva meseca trenirao je u FK Šumadija iz Brđana jer u to vreme, u Preljini, odakle je Branko Božović Božec, nije bilo mlađih kategorija. Biciklima je, sa drugarima išao u Brđane za koje nije bio registrovan. U Borac je stigao 1981. godine na predlog “Pulina” dok je Tatović želeo da Božeca odvede u Takovo.

“U Borcu su me dočekali Čvoro, Bato Čakarević i mnogi drugi. Svi su odlični, ali je Mihailo Kolarević bio broj jedan, uz Dula Marića. Dakle, Kolar i Dule. Svi ozbiljni igrači su prošli kroz Kolarove ruke”, tvrdi Božović.

Ovaj razgovor vodimo u kafe – poslastičanici “Galija”. Da li Vas na nešto asocira Galija?

“Stara Galija je bila obavezno “štivo” za nas fudbalere iz Borca. Pre treninga, posle treninga, pre spavanja, posle spavanja…U Galiji je sve počinjalo i završavalo se”.

I ranije smo pričali o čuvenoj Štafeti mladosti koju ste nosili?

“Uh, teško se borim sa godinama. Pozvali su me da je nosim od Proleća do trga. Sve je bilo prepuno, uz špalir, i moju obavezu da izgovorim dve, tri rečenice i sada ih znam. Tada, kao klinac, kako sam preuzeo štafetu ja sam zaboravio tekst. Popnem se uz stepenice i ponovim tri puta “druže predsedniče” i ni makac. Vidi on da sam se zbunio, pomogne mi malo, počinje smeh iz publike, nekako predam štafetu i ćao. Šule se kasnije šalio: “Bodidare, nisam znao da imamo trojicu predsednika”. Eto, simpatično, deo istorije”.

Da se vratimo na fudbal, Božec – kapiten i to kome?

“Na EP, zahvaljujući i Kolaru, otišao sam sa Prosinečkim, Šukerom, Mijatovićem…i ostalima koji su rođeni 1968. Kada se to završilo prebačen sam u moju generaciju 69. godište gde su bili Bokšić, Jugović, Lukić, Novak… Pa Šule (Šušić Ljubiša prim. aut.) mi je skoro poslao te neke fotografije. Uvek ih iskopa. Ipak, mnogi me vezuju samo za tu generaciju, ali ja sam igrao za veliki broj reprezentativnih selekcija, za olimpijsku, za mladu, a jednom sam bio pozvan i u A reprezentaciju. Mišo Naumović je hroničar i on mi kaže da sam bio rekorder, dugo, preko 100 mečeva sam odigrao za reprezentativne selekcije. Iskreno, ja nisam brojao, pratio, nisam o tome razmišljao…četiri godine sam bio standardan u reprezentaciji. Bilo je mnogo selektora od Ćela Vilotića, Pižona, Komešćak, Santrač…”.

Ko Vam je iz Borca bio top igrač?

“Uh, pa mnogo igrača, ali baš puno. Ako budem nabrajao, nekoga ću ispustiti: Bane Stojanović igračina, sedeli smo u klupi, pa Suljo, Aćim, pa Čakar, Anić, Vujica, Ivica, Tomas, Ćalov, Mijo, Janković, Drakulić, Slovke…Utakmica se ne sećam, bolje rečeno ne trudim se da pamtim. Evo primera Pirgo Kostić mi kaže sećaš li se kada si u Šapcu dodao loptu, a ja dao gol. Ma ne sećam se ni da smo bili u Šapcu”, smeje se Božec i nastavlja.

“Pa Kolar se seća poslednjih pola veka, koji tim je igrao, ko je dao gol, kojom nogom, sve zna”.

Božec kaže da ni svojoj deci nije pričao detalje da ih ne bi “gnjavio”, ali mi ga “opominjemo” da nije loše ostaviti pisani zapis?

“Pa da nastavim o karijeri. Iz Borca sam otišao u Budućnost, iz Podgorice se vratio u Borac kada je Cane bio sponzor. Iz Borca sam prešao u Vošu, iz Vojvodine u Koreju, iz Južne Koreje ponovo kod Kolara u Borac. Bila je i Priština između, pa Smederevo, Mađarska, Železnik, SAD, ponovo Železnik…U 35 sam završio karijeru mada bih svima savetovao da završe do 33. Dobro, danas je malo dugačije, ali sećam se te dve godine sam se samo svađao, a po prirodi nisam takav. Uvek su mi klinci bili krivi”.

Da li ste razmišljali o trenerskoj karijeri?

“Ma retki su igrači koji razmišljaju o tome. Ne kažem ima ih. U to vreme putuješ, igraš, primaš neke parice koje lako trošiš…Publika, devojčice, igre, ko još razmišlja o trenerskom poslu. Doduše, imam druga iz Hrvatske, koji mi je strahovito pomogao, a znao je da će biti trener. Moja trenerska karijera nije gotova, idem sa Zdravkom Lagarušićem…tri puta sam bio u Saudijskoj Arabiji, u Angoli, u Gani i Angoli sam bio solo trener, četiri godine u Kini. Volim zemlje iz Afrike, ona mi je u srcu. U Arabiji možeš da zaradiš, ali teška je za život. U Kinibih mogao da živim, dobro zavisi koji deo Kine, na severu sam uživao, na jugu me je dočekala korona. Na Kinu me asociraju gradovi, čistoća, luksuz, život, gde se sve zna…Oni vole život”.

Opet ste trebali da odete u Arabiju?

“Da, ali se desio rat. Tamo sam igrao protiv Ronalda koji je super zvezda, stadion, od 50.000 ljudi, se tresao od aplauza. Ne znam kako se nije srušio, istršao je na sve četiri strane, navijači u delirijumu”.

Detalj o Bokšiću?

“I tada se videlo da će biti veliki igrač. Stena od čoveka, ovi drugi majstori, Juga takođe velikan, sreo sam ga na nekom putu. A naš drugar Marko K. mi priča o Makarskoj gde je sreo Bokšiča. Alen ih pita, “odakle ste”?, oni iz Čačka. Da li znate Branka Božovića? “Naravno.” Bilo mi je drago!”, zaključio je Božović.

Tekst i foto:

Đurđe Mečanin / Kablarnet.rs / Priv. arh. BBB

“Vek fudbala kraj Morave”, je projekat koji će se, nadam se, realizovati i u saradnji sa Gradom Čačkom. Skromna pomoć grada, pri čemu izneti stavovi i zaključci ne moraju nužno odražavati zvanične stavove Grada”

Povratak u Zlatno Doba Fudbala sa Brankom Božovićem Božecom (kratka verzija)

Sećanja su često kao stare fotografije – izbledele, ali dragocene. Baciti pogled unatrag na svet fudbala osamdesetih, ponekad je sve što je potrebno da se podsetimo pravog duha igre. Danas, kroz priču Branka Božovića Božeca, prenosimo vas u vreme kada je put do fudbalskog terena bio više od same upornosti – bio je to i put strasti.

Na početku svoje karijere, Božovićeva upornost vodila ga je zajedno sa njegovim prijateljima putem iz Preljine do Brđana. Bicikli su im bili jedina prevozna sredstva, a strast prema fudbalu jedina motivacija. Njihova destinacija: FK Šumadija. “U Borcu su me dočekali Čvoro, Bato Čakarević i mnogi drugi,” seća se Božović, naglašavajući značaj trenera Mihaila Kolarevića u oblikovanju sjajnih sportista.

Interesantno je da se svaki veliki fudbaler pamti po nezaboravnim trenucima, poput onog kada je Božović nosio čuvenu Štafetu mladosti. Priseća se treme koja ga je tada obuzela, simpatično se smeškajući dok prepričava kako su njegov zaboravljeni reči postale deo lokalne anegdote.

Kako razgovor teče, tako saznajemo koliko je Božović bio povezan sa prestižnim imenima fudbalske arene tog vremena. Saigrači kao što su Prosinečki, Šuker, i Mijatović, i dalje su deo njegovih najlepših fudbalskih uspomena. A njegova putovanja sa klubovima, od Borca do Vojvodine, preko Jugoistočne Azije do povratka u Borac, oblikovala su njegove poglede na svet.

Uz osmehe i prisećanja, Božović prenosi svoje doživljaje i topli savet mladim generacijama – sportska ljubav neka uvek bude u srcu. Priče poput ove donose nam nostalgični osećaj, pozivajući nas da cenimo putovanja, sećanja i nesalomivu strast prema fudbalu.

Đ.M./Kablarnet.rs