Saznanje da je teško obolela stiglo je bez upozorenja, kao grom iz vedra neba. Marija Radivojević nije mogla da se pomiri sa činjenicom da ništa više za nju neće biti isto, pitala se kako nastaviti život , šta joj donosi sutra.

-Imala sam samo devetnaest godina kada su mi lekari saopštili da imam sistemski lupus. Rekli su da je bolest neizlečiva, da ću morati da budem pod terapijom do kraja života, predložili su mi razgovor sa psihologom… Preplavili su me tuga, očaj, neverica, bes, osećaj bespomoćnosti …Nisam htela da saradjujem, potpuno sam se zatvorila u sebe. Želela sam da ponovo budem ona zdrava devojka, puna života, a oni me nisu mogli izlečiti. Sve drugo je bilo nevažno. Neprestano sam sebi postavljala pitanje :” Zašto baš ja?” Nikada nisam razmišljala da se mogu teško razboleti, mislila sam da se to dešava drugima. Zatim je usledilo pitanje: “Hoću li ikada više biti srećna”? Ni na jedno pitanje nisam nalazila odgovor – seća se Marija.

Proces prihvatanja novonastale situacije za Mariju je bio težak i bolan. Nisu  bila samo u pitanju ograničenja i tegobe koje sistemska bolest nosi, već i  srušeni snovi i planovi za budućnost

 –Družeći se sa osobama koje imaju invaliditet od rođenja, gledajući ih kako nose svoje breme i pune optimizma gledaju u budućnost , pitala sam se da li je meni teže. Dugo mi je trebalo da se pokrenem iz faze u kojoj mi se čitav svet srušio i da počnem ponovo da ga gradim. Pratila sam savete lekara i ozbiljno pristupila lečenju. Postavila sam nove ciljeve i ubedila sebe da postoje stvari koje ne mogu popraviti i da ih je najbolje odbaciti kao nepotreban teret. To se odnosilo na brak i porodicu – kaže Marija i dodaje – Moj stav je bio da ne mora svaka žena da se uda i rodi dete. Svako ima pravo da odluči šta želi od života. Na taj način sam se tešila, a u pozadini je bio strah od neuspeha emotivne veze koji bi me potpuno slomio. U mojoj porodici je postojala prećutna saglasnost da će me podržati, kako god da odlučim. Mi smo živeli na selu i o takvim stvarima se nije mnogo pričalo.

Mariji nije bilo lako da ponovo preuzme kontrolu nad svojim životom.To je bio dugotrajan proces ali uspela je da se vrati u ravnotežu, psihički ojača i da nastavi da živi kao ranije. Međutim, teško uspostavljena rutina iznenada je prekinuta, a zidovi koje je Marija godinama oko sebe gradila pali su kao kula od karata.

–Sasvim neočekivano, u moj život ušao je Milenko. Između nas su se rodile snažne emocije i odjednom je sve ono što mi je do tada bilo nedostižno, postalo moguće i lako. Iskreno sam mu ispričala sve o mojoj bolesti, kakva je njena prognoza i da verovatno neću moći da rađam. Rekao je da to nije važno, da želi da živimo zajedno i da su njegova osećanja prema meni iskrena, bez obzira da li ćemo imati decu ili ne – priča Marija o velikom preokretu u njenom životu

Nije prošlo mnogo vremena od početka zajedničkog života a njene misli preplavila je još jedna davno potisnuta želja, da rodi dete. Informacije i savet da li da se odluči na taj korak potražila je na Reumatološkoj klinici u Beogradu.

– Najveću zahvalnost dugujem doktorki Sanji Simić Ogrizović. Ona je od onih lekara koje krasi razumevanje i potpuna posvećenost pacijentu. Puna strepnje kakav ću odgovor dobiti, pitala sam je za mišljenje o tome da li smem da rodim jedno dete, odgovorila je: “ Šta jedno, najmanje dva!”– priča kroz smeh Marija i dodaje da je zahvaljujući profesorki Ogrizović bila do detalja informisana kako lupus može uticati na trudnoću i zdravlje nje i deteta. .

Marija objašnjava da žene sa autoimunim bolestima mogu da rađaju i više puta, ali pred svaku trudnoću treba da imaju kompletnu procenu zdravstvenog stanja.Da bi se izbegle neželjene posledice, trudnoću je morala da planira u periodu kad bolest nije bila aktivna. Tim lekara koji je brinuo o Marijinom zdravlju pratio je kada je najoptimalniji momenat za začeće.

– Od početka trudnoće bila sam pod nadzorom lekara Odeljenja za visokorizične trudnoće pri klinici “Narodni front”. Tu sam upoznala mnoge žene koje su održavale trudnoću u invalidskim kolicima i rađale zdravu decu. Znala sam da sam u dobrim rukama. Posle devet meseci iščekivanja na svet je došla moja Đuka, svetlost mog života – ne krijući emocije priča Marija – Od tog dana počela sam da na život gledam drugačijim očima. Postala sam mirnija, ispunjenija, odgovornija prema sebi. Nekada mi je bilo svejedno koliko ću živeti, danas znam da je mom detetu potrebna majka još dugo. Ne razmišljam više o tome kako bi bilo divno da sam zdrava, već u toj nesavršenosti mog života pronalazim lepotu. Za moju porodicu sve bih učinila. Srce mi je puno ljubavi i radujem se svemu divnom što je pred nama, što tek dolazi- sa optimizmom u glasu priča Marija, gledajući u svoju četvorogodišnju devojčicu.

KABLARNET.RS

Tekst je objavljen u okviru projekta “ Moj put do majčinstva” koji je sufinansiran iz budzeta grada Čačka, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Čačka u 2019. Godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izrazavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nastaviće se…