Prva priča koju želim da napišem dešavala se još u prošlom veku, tada, na „tromeđi“ Čačka, Kulinovaca i Atenice (sada su te granice malo pomerene, prim. aut.)

Iz dvorišta, tačnije od lipe, čuvene porodice Jaćima Milosavljevića polazila je litija, za kulinovačku slavu Petrovdan – praznik posvećen apostolima Petru i Pavlu, slavi se 12. jula.

U prisustvu sveštenika (Branka Kerkezovića) litija se kretala ka spomeniku čuvenog doktora Dragiše Mišovića i veče se završavalo narodnim veseljem, vašarom.

„Na žalost, taj običaj je prekinut, a naša lipa, na koju smo urezali krst, je izvađana. Baš je porasla, razgranala se, ali i pustila veliko korenje koje je pretilo da ošteti kuću. Pitali smo oca Branka, da li smemo da izvadimo lipu? Kazao nam je da ne postoji sveto drvo, već samo sveti čovek. Kerkezović nas je posavetovao da na istom mestu posadimo manje drvo, koje rađa, daje plod. Dakle, neku voćku“, priča nam naš domaćin i prijatelj Miroslav Milosavljević.

Mesto gde je nekada bila lipa…

Miro, sa porodicom, sinom Jaćimom, suprugom Draganom, mamom Zlatom (rođena je u centru Čačka, kod poznate kafane Car Lazar, devojačko prezime Topalović, prim. aut.)  i komšijama planira da obnovi narodni običaj.

„Milosavljevići su ovde starosedeoci, peta generacija. Deda i otac Jaćim su rođeni u Kulinovcima, kao i sin Jaćo, odnosno ja. Pradeda Jaćim je došao, kako su mi govorili, iz Crne Gore, iz Kolašina, pa u Ljepojević i Kulinovce. Deda, po kome nosim ime, zvao se Miroslav i moj sin nosi ime po dedi, Jaćim. Supruga Gaga, devojačko Milojević, je živela u Kneza Vase Popovića, nekada 7. jula, pa se šalimo da se doselila u Kulinovce“.

Drugi deo priče o porodici Milosavljević povezan je sa sportom odnosno ljubavi ka „crno – beloj“ boji. Miro nas podseća nekih dobrih, starih, vremena.

„Uvek smo bili navijači Partizana. Otac Jaćim je bio član UO FK Partizan, takođe, osnovao je klub poštovalaca Partizana. U našoj kafani organizovane su „crno – bele“ noći, a igrači iz obe sekcije, fudbalske i košarkaške, dolazili su kod nas na piće i klopu. U privatnoj arhivi imamo puno fotografija sa Kićom, Prajom… fudbalerima iz tog perioda. Nekada nisam izostao ni sa jedne košarkaške utakmice Parizana, sada se sve mahom pretvorilo u novac, pa i moje navike. Ipak, ljubav prema Partizanu je ostala, ali ne mogu da gledam Simfoniju sa desetoricom Afroamerikanaca. Daleko bilo, nisam rasista, ali volim da naša deca igraju u našim klubovima. Znam, promenila su se vremena i ona diktiraju nove trendove. Sin trenira košarku u čačanskoj Mladosti i bitno je da se bavi nekim sportom, da postane dobar čovek, uči…“, jasan je naš prijatelj Miro.

Đurđe M.