(Ne)zvanični kralj malog fudbala: Neno Pantović
Neno Pantović je čovek čiji je život neodvojivo povezan sa malim fudbalom, a njegova priča je zapravo ispričana legendama igračkog polja. Od malih nogu, stvorio je neraskidivu vezu sa fudbalskim igralištem FK Sloboda, ispletene u svakodnevnom ritmu kolonijskih ulica. Sa svega šest ili sedam godina, stupio je na veliki fudbalski teren, tek da bi oko deset godina kasnije zasijao na mnogo manjem prostoru – doživeo je istinsko fudbalsko buđenje kroz mali fudbal, i to kako na igralištu Slobode, tako i na atletskoj stazi, Sokolani, ploči, Borčevom…
Na samom početku, Neno je igrao rame uz rame sa imenima koja su vladala terenima malog fudbala: Rakijem, Ćirkom, Prikom, Tokom, Maketom, Gačom, Hrgovanom, Božecom, Marecom, Šulom, Markom, Dulom Sekiricom i mnogim drugima. A ovo su samo neki od njegovih fudbalskih saboraca koji će, neosporno, naći svoje mesto i u budućim pričama.
Fudbalski stratezi su brzo prepoznali Nenov istančani talenat. Zapitali su se – zašto Neno nikada nije postao profesionalni fudbaler? Njegovo sećanje na ovaj period je gotovo filmsko:
“Mislim da sam imao 15 godina kada smo na Sokolani igrali mali fudbal. Pored nas je prolazio Mihailo Kolarević, tadašnji trener Borca. Zastao je, i ceo meč posmatrao sa strane. Igrao sam sa mnogo starijima od sebe, i znao sam da je ostao zbog mene. Prišao mi je nakon utakmice i upitao: ‘Da li me prepoznaješ?’ Bio sam stidljiv i odgovorio sam odrično, iako sam znao da je Kolar. Pitao me je da dođem na probu u Borcu. Nakon dvadeset dana treninga, povukao sam se. Bio sam povučen među starijim igračima, tri godine starijim od mene. Zvao me je Kolar mnogo puta da se vratim, ali moji prijatelji jednostavno nisu imali strast prema fudbalu”, priseća se Neno Pantović.
Ipak, da li je Neno pogrešio? Njegov odgovor oslikava vreme:
“Tada su igrači Borca dobijali stan i posao, i igrali za platu, ali na kraju svoje karijere suočili su se sa finansijskim problemima. Kada završiš karijeru, moraš naći drugi posao. Samo su Ostoja, Dule, Kolar i Ćuka postali treneri. Bilo je fenomenalnih igrača koji nisu uspeli da materijalizuju svoj talent. Danas je situacija sasvim drugačija – igrači kroz svoje karijere zarađuju ozbiljan novac. Iz ove perspektive, ponekad žalim što nisam profesionalno igrao fudbal, ali ne previše.”
Neno Pantović nije samo kralj malog fudbala, on je i poznati čačanski ugostitelj. Ovaj aspekt svog života gradio je sa jednakom strašću:
“Sa dvadeset šest godina otvorio sam kafić ‘Kamel’ (1985). Pre Kamela, postojali su Sendi, Čarli, Asteriks… Znao sam da ćemo uspeti jer su svi iz grada dolazili u ta dva kafića. Kada je gradska rupa otvorena, Devčo je svojim šarmom privukao ljude unutar nje. Imao je vremena za sve goste, bio je ljubazan i elokventan. I mi smo se preselili tamo, a uprkos tome što smo bili konkurencija, održali smo dobar odnos. Danas se rado setim tih dana kada ga vidim.”
Čest gosti u njegovim kafićima bili su i fudbaleri, što i ne čudi s obzirom na njegovu ljubav prema ovom sportu: “Kroz život sam poznavao brojne fudbalere, igrao sa mnogima od njih… sa Rakijem, Ćirkom, Prikom, Tokom, Maketom, Gačom… Poznavao sam mnogo ekipa, ali sportska atmosfera uvek mi je bila najdraža. Pratio sam stotine Borčevih treninga, a osećao sam poraze i pobede intenzivnije od samih igrača. U Canovo vreme, svi – Tomas, Čakar, Anić, Simić – okupljali su se kod mene. Preskočio sam, Božeca, Mareca, Šula, Marka, kome je Šćepović slomio nogu, pa nije uspeo da pređe u Zvezdu.”
U središtu ove priče ostaje pitanje malog fudbala, koji je Neno, prema rečima mnogih, uzdigao do nesporne slave. Sa svakim nastavkom, još dublje ćemo istražiti njegovu fudbalsku putanju…
Kada je reč o Crvenoj zvezdi, znamo da ste bili strastveni navijač crveno-belih?
“Svi u mojoj porodici, uključujući oca, Pecu i mene, imali smo veliku ljubav prema sportu, pogotovo fudbalu. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam dobio vaspitni udarac od oca zato što sam prešao da navijam za Partizan. Imao sam samo sedam ili osam godina, a Partizan je igrao finale Kupa evropskih šampiona protiv Reala. Počeo sam da izazivam oca, koji je bio veliki pristalica Zvezde. Kada me je upitao za koga navijam, odgovorio sam – za Partizan, a zbog toga je usledio šamar koji me vratio među navijače Zvezde. Na tome sam zahvalan ocu celoga života. Bio sam veliki zvezdaš sve do devedesetih godina, kada se raspad države odrazio na sve, pa i na fudbal. Danas povremeno pogledam neku utakmicu, ali bez onog žara koji je nekada postojao. Mlađi ljudi ne mogu ni da zamisle koliki su bili talenti kao što su Džajić, Pižon, Savić, Dejo, Piksi, Siniša… Gledao sam svaku utakmicu, svaki derbi, sve evropske duele, kao i još desetak mečeva u prvenstvu. Setim se kako smo otac i ja vodili Pecu na utakmicu sa Hajdukom. Takva gužva je bila da nam se na trenutak izgubio, počeli su da ga guše u masi, ali smo ga podigli i sprečili povrede. Danas mi ne pada na pamet da vodim unuke na stadion, mada ni ja više ne idem.”
Glavno pitanje ili pitanja će se odnositi na mali fudbal, jer, kako kažu mnogi, Neno je (ne)zvanični kralj malog fudbala…
“Više od pola veka igram mali fudbal. Verujem da sam odigrao najviše malofudbalskih utakmica ikada. Igrao sam s mnogim izvanrednim igračima, ali s ponosom tvrdim da sam učestvovao u najvećem broju mečeva. Sve je počelo na igralištu FK Sloboda, Sokolani, zatim na atletskoj stazi, pa na betonskoj ploči pored Borčevog stadiona. Bio sam nestrpljiv da me pozovu na igru, najčešće sam organizovao mečeve. Zvao sam 11 igrača i sve dogovarao. Kada su počeli da igraju u formatu 4+1, to mi nije odgovaralo, jer sam više voleo 5+1. U varijanti 4+1 sve se svodi na trčanje i šablon, dok je meni bila draža prva varijanta.”
Ekipa TNT?
“Turnir na Slobodinim terenima je bio pred vratima, a mene je mučilo koleno. Usput, tri puta sam operisao kolena i imao dve povrede zadobijene zbog sportskih napora. Hirurg Bane Azanjac mi je rekao da su povrede posledica mog ogromnog entuzijazma i želje za pobedom. I tako me pozove Dule Sekirica da igramo protiv igrača Borca: Ćirka, Gača, Drobnjaka, Martina… Odgovorim da ću doći da navijam, ali Sekirica je bio uporan i dođe po mene kući. Sat vremena pre utakmice. Na iznenađenje svih, igrali smo 1:1, pobedili na penale i osvojili turnir. To je bio Partizanov turnir, nakon kojeg je počeo turnir Novosti. Za našu ekipu su igrali Vlade i Dejo Petrović, najbolji odbrambeni par u Čačku, Zec iz Parmenca, Dule Sekirica, Radiša i golman Stanko Čuma. Osvojili smo prvo mesto i uspeli da se kvalifikujemo za prvenstvo Srbije. U sledeće dve godine smo trijumfovali na oba turnira. Superfinale je održano u Lapovu sa 16 ekipa. Igrali smo sa malim Savom, Đačićem, Rašićem iz Milanovca… Bili smo drugi, ali su nam oduzeli prvo mesto zbog četiri isključenja koja nisu bila opravdana. Vođeni smo bili od strane Džo Vojičića zbog njegovog autoriteta, na moj poziv. U Čačku sam bio prvi strelac turnira, dok je najbolji igrač bio Dejčo Petrović. Sledeće godine u Vrnjačkoj Banji osvojili smo prvo mesto u Srbiji. Tada je najbolji bio Đak, koji je, uprkos udarcima tokom meča, bio nepobediv. To je bila kruna moje karijere. Na početku takmičenja bilo je preko hiljadu ekipa. Za nas, to je bio rezultat ravan šampionima Jugoslavije.”
Ispričajte nam još detalja sa malog fudbala?
“Kada sam započeo svoje putovanje kroz svet turnira, naišao sam na nezaboravne momente kada su se utakmice odigravale na dobro poznatim pločama. Te dane obeležila je ekipa u kojoj je blistao Marko, poznatiji kao Marko Karatista, ali neretko nazivan i „Mesi“, u čast njegovoj izuzetnoj veštini, te nezaboravne „Mostarske kiše“. Ta ekipa bila je svojevrsna sila u tadašnjoj Jugoslaviji, a njihovim redovima pridružio se i Nemanja. Kroz taj nezaboravan period karijere, našao sam se u različitim timskim konstelacijama – prvo sam sam planirao strategije protiv Marka i Nemanje, zatim rame uz rame s Nemanjom protiv Marka, a konačno i udruživao snage sa Markom u mečevima protiv Nemanji. Ti susreti bili su oličenje pravih prvenstvenih duela. Kada bi sezona došla svome kraju, sabirali bismo pobede, te bi onaj sa najviše trijumfa ponosno nosio titulu šampiona. Utakmice su bile zaista izuzetne, vrhunac sportskog duha, gde niko nije bio voljan da doživi poraz, ali sve je ostajalo unutar granica sportske korektnosti”.
Da li ste sa još nekim, mlađim profesionalcima, upustili u „sparingovanje“?
“Apsolutno, imali smo tu privilegiju da odmerimo snage sa asovima kao što su Lazar i Filip Marković, kao i Darko Lazović. Darko nas je posebno obradovao loptom iz italijanskog prvenstva, ukrašenom potpisima renomiranih fudbalera. Svima njima skidam kapu, bila je neizmerna čast igrati sa svima njima”.
Imate puno pravo da izdvojite najbolje igrače malog fudbala u Čačku?
“U ono vreme, najbolji su bili Dule Sekirica i Đak. Sekirica je dao jedan gol makazicama, ustao odmah, a ja sam se već usplahirio misleći da će se povrediti na betonu. Gare Bradonja iz Prevoza bio je odličan, Ćojba dobar… Sećam se da nas je Peca debeli zastupao kao menadžer i da je na tribinama primio opklade u vrednosti od oko pet hiljada maraka. Pobedu smo odneli sa 6:0, a igrali su Vlade, Dejo, Gač, Spiro, koji je bio fantastičan igrač malog fudbala, borac sposoban da istrči tri utakmice… Ne smem da zaboravim mog velikog prijatelja Mirka Skanja, koga sam preporučio Džo Limunadi. Slavko ga je najpre podcenio, ali je ubrzo uvideo da je Mirko odličan golman. Skanjo je završio fakultet i otišao drugim putem”.
Igrali ste i sa znatno mlađim igračima, takođe dobrim?
“Saša i Gogo Kovač, potom Marko Karatista, Nemanja sa kojima smo igrali “na nož”, jer niko ne voli da izgubi, ali samo na terenu. Međutim, moram da pomenem oca i sina, Sulja i Marka Milinkovića. Suljo je bio, kao fudbaler Rada, izabran za igrača Beograda. Tada je Piksi bio u Zvezdi, a Milko Đurovski u Partizanu. I sa Suljom sam igrao mali fudbal, ali Marko je, po mom mišljenju, najbolji igrač sa kojim sam igrao. Marko je dobar, vaspitan i odličan čovek i igrač. Sa Markom nikada nisam izgubio utakmicu. Svi znaju, kada se Marko Milinković prijavi da će da igra utakmicu, odmah se prijavljujem i ja. Kada igraš sa Markom ne možeš da izgubiš”.
Da li ste prestali da igrate?
“Dva, tri meseca me boli koleno, ali ne bih ponovo pod nož. Najbolji hirurzi su me operisali Milinkov i Ganić, međutim, material je verovatno dotrajao. Razumljivo jer sam uvek igrao u “šangajkama”, na betonu, a doktori su mi već rekli da je to katastrofalno”.
U veku fudbala kraj Morave ko su najbolji igrači Borca?
“Kada sam počeo da gledam Borac ubedljivo najbolji igrač je bio Dušan Radonjić. Ćuka je mogao da igra na više pozicija, a ne zna se šta je bolje mogao da odigra. Potom, Petar Baralić koji je kratko igrao za Borac pa je prešao u Zvezdu. Mislim da bi sada mogao da igra za Real ili Barselonu, tehničar, šut, dribling, trčanje, duel igru…Borac je igrao kvalifikacije, dao je gol Nikšićanima, poveli smo sa 1:0 pa izgubili sa 3:1”.
Ne možemo da ne pitamo da li je bilo “nameštenih” utakmica iz kvalifikacija?
“Tim Borca i sada znam, Avramović, Dunjić, Vebel, Baralić, Radonjić, Petrović, Kulašević, Ostojić, Radivojević, Čakarević i Jovašević. Možda najbolji tim Borca svih vremena. Međutim, tada je bio zemljotres u Banja Luci i svi su pričali da smo, po direktivi, znači politički, morali da izgubimo. Druga utakmica sa kragujevačkim Radničkim u Čačku, tri, četiri kola pre kraja prvenstva. Da smo dobili plasirali bismo se u ligu. Đoko Čakarević je dao gol, poveli smo, 15.000 ljudi na stadionu, euforija…Radničkom je isključen Martinović, a u poluvremenu, trener Dragan Bojović Patak menja Čakarevića. Ni danas ne znam zbog čega? Radnički je izjednačio i zbog bolje gol razlike ušao u ligu. To me kopkalo i bolelo, čak sam pitao Đoka, Gagila jer zna se šta je značilo da ti dođu Dinamo, Hajduk, Zvezda, Partizan…Tada sam znao i rezerve, a sada ni deset igrača iz Superlige”.
Da se ne ogrešimo o neke sjajne igrače Borca?
“Pomenuo sam Sulja koji je kasno došao u Borac. Milinkovićev slobodnjak može da se uporedi sa Sinišinim. Ako sa 25, 30 metara Suljo ne postigne gol, mi smo u čudu. Imao je potencijal za mnogo više. Dalje, Božec, Marec, Sićko Lučić koji je u “džep” stavio Savićevića, a Vardar, za koji je igrao Lučić, dobio je Zvezdu sa 1:0. Pa Dragutinovići, Slović, Cune Gojković sa kojim sam razgovarao noć pre nego što je poginuo. Sa nama je igrao mali fudbal i jednostavno nisi mogao da mu uzmeš loptu. Iz Iraklisa je trebalo da pređe u Panatinaikos i tada je nastradao. Idemo dalje, Tomas Vasov, sjajan čovek, igračina, kao i Anić, Čakar, Simić…Kada je Simić došao u Borac imao sam osećaj kao da sam ja nešto dobio. I dalje smo dobri prijatelji, navrati kod mene u lokal, a tvrdim da je bio najbrži igrač u Jugi, brži od Binića. Kao kapiten Borca otišao je u Portugaliju, uzeo kup, ali ga je povreda sprečila za još više. Bilo je uživanje gledati Borac”.
Definitivno se može reći da je Neno Pantović odigrao najviše utakmica malog fudbala, da je bio pravi zaljubljenik što se danas retko sreće.
Još po neka interesantna pričica Nena Pantovića:
“Dve godine smo igrali na turniru u Kraljevu. U ekipi su bili Dejan, Vlade, Spiro Radulović, Zec iz Parmenca, Dule Sekirica i ja. Potrebna je pobeda za prvo mesto, a istovremeno igraju Borac i Remont posle čega će stići Džo i Gač Jelić. Nismo imali rezervnog igrača, a Spira udara protivnički igrač i polomi mu nos. Spiro ide u bolnicu, mi vodimo sa 1:0, temperature visoka, 35 stepeni, pobeda nas vodi do trofeja. Molimo sudije da produže pauzu da bi Gač i Džo stigli, međutim, kasnila je utakmica u Čačku. Počinje drugo poluvreme, igramo sa igračem manje, publika navija za nas, dajemo i drugi gol…Borili smo se, ali je meč okončan sa 2:2 pa su oni bili prvaci. Ne mogu da vam kažem koliko nam je bilo žao”.
“IZVINJAVAM SE SVIM LJUDIMA KOJE NISAM POMENUO, A IMA IH SIGURNO, poput Dula O. i ostalih”, napomine Neno!
“Drugi detalj iz Kraljeva. Ne znam što smo imali jedan auto za put, nas šestorica…Igrali su Tomo Gibanica, Gač, Koki, Marec, a Gač se vozio u gepeku keca. I tu smo, među 100 ekipa, došli do finala…Toliko smo voleli fudbal da nam nije bio problem da igrač sedi u gepeku i vozi se do Kraljeva”.
Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs
