Gradski park je jedno od najlepših i najvrednijih mesta koje Čačak ima. U vrelim letnjim danima on postaje utočište za stotine građana koji u njegovom hladu traže osveženje, mir i predah. Međutim, umesto da bude primer uređenog javnog prostora, park je sve češće primer loše organizacije i nemara. Gotovo svakog jutra mogu se videti prepune kante iz kojih je smeće razbacano po stazama i zelenim površinama. Bilo da ga razvlače ptice ili psi, činjenica je da je otpad satima svuda oko nas.

Postavlja se jednostavno pitanje – zašto se kante ne prazne na vreme? Još više zabrinjava to što nije retkost da se u parku danima nalaze uginule ptice ili druge životinje u fazi raspadanja. Zar je moguće da niko od nadležnih to ne primećuje?

Takvi prizori nisu samo odvratni, već predstavljaju i potencijalni zdravstveni rizik za decu, šetače i kućne ljubimce. Posebnu nelogičnost predstavlja pranje staza u večernjim satima, oko 18 časova, kada je park najposećeniji. Dok građani pokušavaju da pronađu osveženje, dobije se upravo suprotan efekat – vlažan beton dodatno pojačava sparinu, pa boravak u parku postaje neprijatan.

Umesto da se održavanje prilagodi građanima, izgleda da se građani prilagođavaju održavanju. Ni jedina česma u parku nije u stanju kakvo zaslužuje jedan gradski park. Neprijatan miris koji se oko nje širi govori da se ne održava kako treba. Jedina fontana godinama ne ispunjava svoju svrhu. A fontana nije samo ukras za fotografisanje – tokom letnjih vrućina ona može biti mesto osveženja za prolaznike, ptice i napuštene životinje.

Niko ne očekuje savršenstvo. Građani očekuju minimum – čist park, prazne kante, uklonjen otpad, redovno održavanje i funkcionalnu infrastrukturu. To nije luksuz, već osnovna obaveza svake lokalne samouprave. Zato je krajnje vreme da se način održavanja promeni.

Čišćenje, pražnjenje kanti i pranje staza treba obavljati u ranim jutarnjim satima, pre nego što park postane pun ljudi. Tada će park zaista biti ono što treba da bude – uređena zelena oaza na ponos Čačka, a ne mesto koje svojim izgledom šalje poruku da je nemar postao pravilo. Briga o gradskom parku nije pitanje estetike. To je pitanje kulture življenja, poštovanja građana i odgovornosti onih kojima je povereno da čuvaju javni prostor.