Zamislite čoveka koji je preživeo rat, gubitke i iskušenja, a sada radi na obnovi svog života kroz fizički napor i duhovni mir. Sa zadovoljstvom delimo priču o momku čiji je život bio ispunjen složenim dešavanjima i izazovima. Iako je put bio trnovit, njegov duh nije slomljen. “Ko radi, živeće,” kaže on, podučavajući nas mudrosti oca Mojsija.

Naša priča počinje u srcu šume, gde se naš sagovornik sa zadovoljstvom vratio fizičkom radu nakon operacije. Prvi put je u Grčkoj i nada se da neće biti poslednji. Rođen 1992. godine u Sarajevu, život mu nije bio lak. “Rat je bio surov,” kaže on, prisećajući se teških godina rata kada je njegov otac izgubio život. Uprkos praznini koju oseća zbog gubitka oca, on se hrabro nosi sa prošlošću.

Nostalgija čini svoje kada govori o Crnoj Gori i Kraljevu, mestima koja su mu obeležili detinjstvo. “Imam puno prijatelja iz Kraljeva, dragih ljudi,” kaže on sa setom, izražavajući želju da oživi te veze. Vratio se u BiH, gde priroda i poznati prijateljski duh Sarajeva čine svakodnevicu lepšom.

Njegov život nije bio samo muzika, iako prepoznaje pesme rokenrol legendi iz Bosne. Aktivno se bavio sportom, a džudo i boks su mu omogućili da ispuni svoj potencijal, uprkos izazovima koje je život nosio.

„Život me nagonio da saznam sve,” priznaje. „Mnogo sam grešio…” Alkohol i narkotici su bili iskušenje, ali je našao snagu da ih odbaci. Borba sa demonima prošlosti nije bila laka, pa su ga i psihijatrijski tretmani postavili na pravi put.

„Nemaš ništa osim vremena,” kaže o danima provedenim u zatvoru, poredeći ih sa monaškim životom. Disciplina, čitanje i unutrašnja refleksija pomogli su mu da se iznova izgradi. Sada, sa težim delom iza sebe, gleda napred, planirajući da osnuje porodicu i ostavi trag. Priroda nas je stvorila da ostavimo potomstvo, a on sa ponosom gleda u budućnost, sa željom za novim početkom.

Jedna inspirativna priča o hrabrosti i nadi, o tome kako čak i najtamniji trenuci mogu poslužiti kao stepenice ka svetlijoj budućnosti.

Pročitajte odgovore našeg sagovornika koje smo dobili u vreme odmora, a posle „izvlačenja drva iz šume za manastir, uz visoke temperature“. Razgovarali smo sa momkom koji je ušao u četvrtu deceniju života „bogatog“ dešavanjima . Na prvu se odazvao na naš poziv da ispriča deo životne priče i govori o iskušenjima sa kojima se susretao…A bilo ih je!

„Ko radi živeće, to nam govori i otac Mojsije u svojih 75 godina“.

Kako Vam je u šumi?

„Prija rad. Nakon operacije bio sam pomalo lenj pa se vraćam u fizičku formu. Inače, prvi put sam u Grčkoj, nadam se ne i poslednji“.

Rođeni ste 1992. godine u Sarajevu. Može se reći da Vas rat nije štedeo?

„Roditelji su mi iz Sarajeva koje je bilo ratna zona. Bilo im je napeto, ali mnogi su imali teške sudbine. Otac je služio vojsku u Kraljevu pa su se odlučili da majka izbegne u gradu kraj Ibra. Tata je poginuo u ratu, a večna kuća mu je u Kraljevu. Sahranjen je 07. 08. 1992. godine, a ja sam se rodio tačno nakon 20 dana. Uvek osećam težinu, a možda bi mi bilo i gore da sam ga upoznao pa izgubio. Ne znam, ali praznina je tu“.

Sigurno ste čuli razne priče iz ratnih godina?

„Možda zvuči grubo, ali bio je rat, ljudi su se ubijali, nisu igrali šah“.

Ipak ste se vratili u BiH, ali neku rečenicu o Crnoj Gori?

„Majka i ja smo živeli u Vogošću, pa smo prešli u Crnu Goru. Rođak, dve rođake i ja smo krenuli u vrtić. Mamin tata je imao kuću kraj Herceg Novog, mesto Zelenika. Leta sam provodio i u Novom gde se osećam kao domaći“.

Kako pamtite Kraljevo?

„Baka i deda su izbegli i živeli u Kraljevu. Često sam odlazio kod njih i stekao puno prijatelja. Sada sam malo pogubio kontakte sa tim dragim ljudima“.

Rekli smo, vratili ste se na Pale?

„Ko ima štelu za dobar posao može fino da živi. Pored toga priroda je lepa, imamo planinu, imamo i more…Bog nam je sve dao, ne moramo da negde idemo…Druženje u Sarajevu poznato je po raji, a Sarajevo po muzici. Slušao sam rok, znam za Pušenje, Dugme, Indekse, prepoznajem njihove pesme“.

Vaš život nije bio samo muzika?

„Sportista, sa padovima i usponima. Majka me je odgajala i nije mogla da me spreči da se tetoviram. Imala je mnogo problema, trauma, patila je…Da je bila muška rukamožda bi me ubedila u suprotno (naš sagovornik je prilično išaran, Prim. aut.)“.

Završili ste fakultet fizičke kulture, a bavili ste se borilačkim sportovima?

„Tako je, džudo je u pitanju. Međutim, nisam baš veliki ljubitelj borilačkih sportova, dok mi boks jedan drag hobi. Za DIF kažu, da imaš fakultet“.

Da pričamo malo o Vašim padovima?

„Susretao sam se sa porocima i strastima. Život me je nagovarao da sve probam. Puno sam grešio…Ne bih nikome preporučio da ima dodira sa narkoticima, alkoholom, može puno da se izgubi. Upao sam u depresiju, dobijao na kilaži, onda sam došao u iskušenje da se opijem, pa opet da koristim kokain. Dobio sam snagu, navukao rukavice i počeo da boksujem uz veliku galamu. Tetka i brat su pozvali hinu pomoć, policiju, odveli su me na detoksikaciju , ali i zadržali na psihijatriji“.

Imate i zatvorskog staža. Kako ste proživeli dane u zatvoru?

„Zvuči neobično, ali ti dani mi liče na manastirske dane. Dosta je odvojenosti od strasti, u zatvoru možeš da poseduješ jedino cigarete. Nema izlazaka, alkohola, žena, droge…Red, disciplina, treninzi, čitanje, može se reći da radiš na sebi, napreduješ. Dok čitaš oblikuješ sebe, način razmišljanja, osećanja, adaptraš se“.

Sada su loše stvari iza Vas?

„Pa potrebno je da prođu tri godine da se izbriše zatvorski staž. Potom ću da tražim posao, da pokušam da osnujem porodicu, dobijem dete…Naša dužnost je da ostavimo potomstvo, da se odužimo prirodi pre nego što demo „Bogu na ispovest“, zaključio je naš sagovornik kome u skladu sa dogovorom ne otkrivamo identitet.

Đ.M.