Piše: Ivana Pajić

Oni ćute. Očekujem da me pitaju. Čekam da me pitaju. Zamišljam da me neko koga dobro poznajem
pita kako je tamo, šta se promenilo, šta je to. Oni ćute. Možda je zato to nešto samo za mene.
Mažda je blagosloveno ćutanje svih ostalih obezbedilo moj posed. Možda je to moje mesto moje
jer na njemu više nikoga nema, jer na njemu više nikoga neće ni biti, na njega niko i ne može od
mene. Čak ni kad odem. Čak i kad odem. Oni ćute. Urlam o tome. Oni ne čuju. Očekujem da čuju.
Čekam da neko čuje bar urlik iako ne razaznaje zvukove. Ne osvrće se ni onaj koga zamišljam.
Urlam. Tačno i precizno opisujem svoj zauzeti posed, kao da ga najbolje poznajem, kao da ga ne
ostavljam nebranjenog kad je već osvojen, kao da se sa njega više nikada ne mičem. Oni ne čuju.
Svaki urlik je nešto samo za mene. Dok drhtim, oni ne vide. Tamo je bilo moje mesto. Ništa se
nije promenilo. Nijedan ožiljak. Ni ožiljak ni pogled ne vide. Možda nijednog ožiljka i nema
bez potvrde. Možda nijednog nije ni bilo. Ni ožiljka, nijednog pogleda, ni praznog, ni hladnog.
Hladno je. Oni odlaze. Hladno i dobro poznato. Nije ni čudo što drhtim. Sve je toliko blisko da
ni drhtanje ne izaziva stid. Besmislen stid jer osim mene tamo nikoga nije ni bilo. Hladno, a
tamo bi se svako svukao do gole kože. Ali nikoga nema. Nekada posle svlačenja ništa ne ostane.
Ni gola koža. Ni istina. Nema mesta za stvari, za predmete, za poznate oblike, a goloj koži je
hladno te nestaje u drhtaju. I ono što tamo ostane, ako ostane, postane hladno. Drhti jer ničeg
nema. I nema nikoga. Drhtim kao da branim svoj posed od najezde i čuvam svoje mesto bez ičega,
bez zastrašujućeg ožiljka, bez oružja, kao pre povratka. Živo sećanje. Hladno. Poznato. Prazno.
Zauzeto. Golo sećanje. Ni golu kožu oni ne vide. Svaki drhtaj je samo moj. Besmislen je sav stid.
To je nešto samo za mene. To je moje mesto, to moje mesto, posed samo moj, pre povratka, to je
hladnoća koju je kostima predala gola koža i ono što posle nje ostane, to je predaja, golotinja
bez stida, vidljiva istina, urlik, odbrana drhtajem, odricanje, napuštena pustolina u sećanju na
ćutanje, gluvoću, slepilo onih koje očekujem, koje čekam i zamišljam da me pitaju kako je bilo,
šta se promenilo, šta je to. Niko me ništa ne pita. Niko ne vidi. Ne dotiče. To je nešto samo za
mene. Bilo je hladno pre povratka. Još uvek, previše hladno. Previše poznato.

Poglavlje knjige “Nežno, kad se zagrize nešto samo za mene u toplini”

nešto samo za mene “Pakao? To je nešto samo za mene” Sveti Antonije Veliki

Они ћуте. Очекујем да ме питају. Чекам да ме питају. Замишљам да ме неко кога добро познајем
пита како је тамо, шта се променило, шта је то. Они ћуте. Можда је зато то нешто само за мене.
Мажда је благословено ћутање свих осталих обезбедило мој посед. Можда је то моје место моје
јер на њему више никога нема, јер на њему више никога неће ни бити, на њега нико и не може од
мене. Чак ни кад одем. Чак и кад одем. Они ћуте. Урлам о томе. Они не чују. Очекујем да чују.
Чекам да неко чује бар урлик иако не разазнаје звукове. Не осврће се ни онај кога замишљам.
Урлам. Тачно и прецизно описујем свој заузети посед, као да га најбоље познајем, као да га не
остављам небрањеног кад је већ освојен, као да се са њега више никада не мичем. Они не чују.
Сваки урлик је нешто само за мене. Док дрхтим, они не виде. Тамо је било моје место. Ништа се
није променило. Ниједан ожиљак. Ни ожиљак ни поглед не виде. Можда ниједног ожиљка и нема
без потврде. Можда ниједног није ни било. Ни ожиљка, ниједног погледа, ни празног, ни хладног.
Хладно је. Они одлазе. Хладно и добро познато. Није ни чудо што дрхтим. Све је толико блиско да
ни дрхтање не изазива стид. Бесмислен стид јер осим мене тамо никога није ни било. Хладно, а
тамо би се свако свукао до голе коже. Али никога нема. Некада после свлачења ништа не остане.
Ни гола кожа. Ни истина. Нема места за ствари, за предмете, за познате облике, а голој кожи је
хладно те нестаје у дрхтају. И оно што тамо остане, ако остане, постане хладно. Дрхти јер ничег
нема. И нема никога. Дрхтим као да браним свој посед од најезде и чувам своје место без ичега,
без застрашујућег ожиљка, без оружја, као пре повратка. Живо сећање. Хладно. Познато. Празно.
Заузето. Голо сећање. Ни голу кожу они не виде. Сваки дрхтај је само мој. Бесмислен је сав стид.
То је нешто само за мене. То је моје место, то моје место, посед само мој, пре повратка, то је
хладноћа коју је костима предала гола кожа и оно што после ње остане, то је предаја, голотиња
без стида, видљива истина, урлик, одбрана дрхтајем, одрицање, напуштена пустолина у сећању на
ћутање, глувоћу, слепило оних које очекујем, које чекам и замишљам да ме питају како је било,
шта се променило, шта је то. Нико ме ништа не пита. Нико не види. Не дотиче. То је нешто само за
мене. Било је хладно пре повратка. Још увек, превише хладно. Превише познато.

Piše: Ivana Pajić