Miloš Jovašević, čovek čija fudbalska karijera odjekuje s melodijom prošlih vremena, započeo je svoj put u Borcu iz Čačka, gde je sa sedamnaest godina ostavio trag kao potencijalni prvotimac. Njegova igra za OFK Beograd bila je prožeta trenucima istinskog fudbalskog heroizma, s obzirom na to da su njegovi odlučujući golovi često presuđivali ishod sezona.

Kada se osvrne na dane provedene u belgijskom klubu Lirsa, Miloš evocira uspomene ispunjene dve godine pune izazova, dok je njegov sportski put konačno pronašao svoj epilog u Pelisteru. Umesto da karijeru nastavi kao trener, Jovašević je otvorio kafić u Beogradu, gde su njegovi susreti i razgovori slični drevnim mečevima — intimni i strastveni.

U svojim mislima često se vraća u vreme kada su odnosi među igračima imali toplinu prave ljudske vezanosti, dok moderni način života neminovno ostavlja svoje senke. Iako sada više prati zvezde evropskog fudbala, nostalgija ga vraća kućnim terenima, zbog nezadovoljavajuće situacije u domaćem sportu.

Prožet romantičnim duhom, Miloš se priseća ere u kojoj je fudbal bio više od igre; to je bio jezik kojim su se ljudi sporazumevali. U detinjstvu ispunjenom fudbalskim strastima, njegov idol bio je Raco Dragićević, čiji je karakter obasjavao staze po kojima je i sam Jovašević kročio uz pomoć trenera Dragana Bojovića Patka.

Tim Borca, koji su činili Avram, Baralić, Kostić, Radivojević i drugi, bio je njegov drugi dom. U njihovim redovima nalazio je prijateljstva koja su se mogla mjeriti samo s najdubljim oblicima ljudskog razumevanja.

“Nikada neću zaboraviti te dane; Ćuka Radonjić i stariji Topalović blistali su kao fantazije na stadionima,” kaže Jovašević Kablarnet.rs-u, s mislima koje se prepliću sa zlatnim nitima prošlosti.

Kada se priseti treninga pod vodstvom Škobe Filipovića i kratkog perioda s Bijom Stankovićem, izrazi poštovanja samo su prirodno izdizanje čoveka prema visinama koje je postigao. Igrajući za Romantičare, Lirs, Pelister, pa čak i olimpijsku reprezentaciju, Jovašević je delio tugu što nikada nije mogao zaigrati za “A” selekciju.

Na njegovom putu stajao je svet lobiranja, gde su Zvezdini i igrači iz BiH imali prednost. Ipak, za Miloša, svakodnevna igra bila je poziv na dela, manifestacija ljubavi prema sportu kakvu je oduvek gajio.

Zadubio se u sećanja na šanse Borca da uđe u elitu, žaleći zbog prilika propuštenih zbog nesposobne uprave i interesa sa strane, podsećajući kako su prošlost i sadašnjost često isprepleteni motivima mutnih radnji.

Borac je za njega bio oaza ljubavi i poštovanja, stadion ispunjen s petnaest hiljada vernih navijača. Ime lekara Boka Kojića odzvanja kao simbol vernosti, dok se njegov trag u sećanju urezuje kao izuzetna posveta njegovim ljubavima.

Dok svet navija za svoju novu fudbalsku bajku, Miloš veruje u pobedu Argentine i prati sve sportove s poletom, kao vetar kroz svoju dušu. Uz radost u kafiću, njegovom, pronalazi trenutke mira, okružen čarolijom prošlih vremena koja su trajno zadržala deo njegove iskrene ljubavi.

Đ.M. / Kablarnet.rs