Današnji gost je sportski novinar Milan Bigović koji je upisao više od 30 godina rada na Radio Beogradu. Iza Milana je ostalo preko 1.200 prenosa fudbalskih, vaterpolo, ali i odbojkaških utakmica i prenosa atletike. Radijski novinar koji je 2004. godine dobio nagradu “Zlatni mikrofon”, a godinu ranije i nagradu za ekskluzivnu vest pored reporterskih zadataka vodi i sportski dnevnik “Sportski Žurnal”, kao i legendarnu emisiju “Vreme sporta i razonode”, ali je današnje gostovanje shvatio ozbiljno, ne kao deo razonode. Čovek je koji je izveštavao sa sahrana blaženopočivšeg patrijarha Pavla i bivšeg premijera Zorana Đinđića, ali i sa tri olimpijade, Atina, London i Rio.

1.Da li se sećate i još uvek družite sa drugarima iz detinjstva?

“Naravno, ali se ne viđamo često jer smo geografski razdvojeni. Viđamo se, kada su neka slavlja…Imam prijatelje sa kojima sam odrastao, a čija deca se sada udaju, žene…Žao mi je što se ne viđamo češće, ali živimo u ovom nesretnom vremenu”.

2. Koliko je, u današnje vreme, važno biti human i šta najčešće nekog motiviše da bude plemenit?

“Veoma, upravo jer je vreme takvo kakvo jeste. Iskreno, veoma je teško danas nositi prave vrednosti. To se ne ceni, ne primećuje, ni na ulici, ni na poslu, čak ni u odnosima u porodici. Ukoliko si pažljiv, human, nećeš baš naći ljude koji će to uvažavati. Danas se cene neke druge stvari, a to su novac, uticaj i mogućnost da ti neko završi neki posao. To je danas primarno i svako ko kaže drugačije nije iskren, ako baš moram da kažem na grublji način, laže”.

3. Kojim dobrotvornim akcijama se najradije odazivate, dobrotvornim koncertima, predstavama, utakmicama, slanjem humanitarnih SMS poruka, donacijama…?

“Uvek se odazovem na takve pozive. Nije nikakav problem, ali na žalost ili na sreću, nisam toliko popularan, bitan…Više pomažu pevači, vrhunski sportisti, ali objektivno oni imaju više mogućnosti, veći uticaj na mase, više novca…Uvek sam spreman da pomognem, međutim, ono što mene brine su mlađe generacije kojima ništa ne zameram. Žive u takvom vremenu, vremenu društvenih mreža, mobilne telefonije i uskraćeni su za druženja. Čak i  kada su u društvu ljudi više gledaju u svoje telefone, prate vesti, fotografije itd. Sa sagovornikom je komunikacija svedena na minimum i to gledamo na dnevnom nivou. To će nam pojesti suštinu”.

4. Da li kulturni, sportski, prosvetni, novinarski… poslenici imaju posebnu odgovornost u podizanju svesti, i o potrebi, za dobrotvornim radom?

“Novinari imaju svoju težinu, ali mnogo manji uticaj od političara, privrednika, vrhunskuh sportista, koji sa novcem, poput Novaka, Divca, a bave se humanitarnim radom pomažu. Obični ljudi, poput nas, možemo da pomognemo, ali ne koliko bismo hteli. Ko je dao malo i nije mogao više, mnogo mu se piše. Ko je dao mnogo, a mogao je više, malo mu se piše”.

5. Šta Vas najbolje opušta, muzika, knjiga, molitva, druženje sa porodicom, prijateljima, šetnja, ljubimci, cveće, priroda, zdrav život…?

“Da, čovek mora da se okrene starim dobrim vrednostima, prirodi, koja vraća u ravnotežu, jer svi imamo neki problem od dece, starih roditelja, posla, lako se ostaje bez posla…Svako mora da slobodno vreme iskoristi i ode u prirodu, da prošeta, pored reke, jezera…A još ako imaš prijatelja, prijateljicu to je sjajno. I ne zaboravite da čuvate sebe, ne da budete sebični, već da čuvajući sebe pomažete bližnje”, zaključuje Milan Bigović.

Đ. Mečanin