Pisali smo da na Kakovu, metoh manastira Hilandar,  uvek ima jako interesantnih ljudi. Sreli smo još jednog od ljudi sa bogatom biografijom i prota Slobodan Radojčić je u razgovoru za naš portal kazao:

“Moj susret sa Vladikom Lavrentijem bio je presudan. Bio je potreban parohijski sveštenik u Lincu, u Austriji. Na nagovor i inicijativu vladike Lavrentija otišao sam u Linc i deset godina bio parohiski sveštenik. Tada je bilo prilično našeg sveta, ali su bili vezani za otadžbinu i pošto su uglavnom živeli sami vikende su provodili u domovini. Onda su počeli ratni sukobi u eks Jugoslaviji i njihova deca su pristigla u Austriju”, priča nam otac Radojčić.

Dakle posle Vašeg odlaska iz Austrije došla su deca roditelja na službenom putu, radnika.

“Da, jer su počeli ratni sukobi. Sada su to odrasli, porodični ljudi i to je sada druga dimenzija. Zahvaljujući svešteniku, koji je mene zamenio, ocu Draganu Mićiću, sada je crkva još življa. Jedan Austrijanac, Rimokatolik, odlazi tamo jer u svojoj crkvi vidi samo starce, a i oni polako nestaju. Kupljen je jedan rimokatolički hram, koji je prilagođen za pravoslavna Bogosluženja, koji je postao veoma posećen hram i ima živu zajednicu”.

Vladika Lavrentije je imao plan da zamenite bolesnog i starog protu u Parizu.

“U glavnom gradu Francuske proveo sam deset godina. Tu su bila velika događanja. U našoj crkvi Srbi su se masovno okupljali. Bavili smo se humanitarnim radom. Imali smo ekipu ljudi koji su prikupljali lekove, farmaceute Arape, farmaceute iz Srbije, Francuze, potom, naše lekare…Velika grupa patriotsko nastrojenih ljudi. Za tri godine zbrinuli smo 400 dece, ratnih siročadi. To nam je bilo posebno drago. Sve je bilo transparentno, novac je dodeljivan uz priznanicu, paketi, u prisustvu sveštenika, da ne bi slučajno došlo do zloupotreba. Dragan Filipović iz Šapca, po vokaciji novinar i književnik, napisao je da su dva brata ostavljena jedan drugome na čuvanje. Zabeležene su potresne priče, muž se vratio na ratište, naleteo je na minsko polje i poginuo dok je žena tog dana otkrila da je u blagoslovenom stanju. Rodila je devojčicu, a ta priča nas je baš ganula. Bili smo tu da joj pomognemo u teškim trenucima”.

Pomirili ste Francuze i Engleze, da se malo našalimo, jer ste otišli na Ostrvo.

“Ali i Karađorđeviće i Petroviće. Aleksandar Karađorđevič je bio čest gost. Takođe, Tomislav, ali i Nikola Petrović koji su se sreli i bila gosti naše crkvene opštine. Sin kneza Pavla, Aleksandar, bio je u Parizu i jednom prilikom je došao uz molbu da ikonu Sv. Nikole restaurira. Inače, to je bila ikona koju su poklonili knez Pavle i kneginja Olga za pokoj duše sina Nikole. Bio je oduševljen i sve je lepo odradio. Počelo je naše druženje čak i u Srbiji. Jednom prilikom došao je sa princezom Barbarom od Lihtenštajna, svojom suprugom, divnom damom. Priredili smo prijem, posadili jorgovanje po uzoru na dolinu jorgovana za Jelenu Anžujsku…Vesna Jugović je bila ideolog priče. Motor privrženosti kruni Karađorđevića bila je princeza Barbara koja je insistirala da se knez Aleksandar sahrani na Oplencu. I ona će želeti da se sahrani kod Topole. Ispovedio sam i pričestio i kneginju Olgu, pre nego što se upokojila.Englezi se smatraju za veoma specifične ljude. Mi mislimo da nam stalno rade o glavi, ali običan narod nije takav. Narod nije baš upućen u zbivanja. Kada je bilo bombardovanje u Srbiji imali smo pričešće u Lazarici i došlo je 15 pravoslavnih sveštenika Engeza. Zanimljivo cele parohije, sa sveštenstvom, prešle su u pravoslavlje. Došli su da nama daju podršku tokom bombardovanja Srbije. E to nam je bilo veoma, veoma, drago. Otac Brajan je obišao sve srpske manastire, a da bi prešao u pravoslavlje, preveo je celu parohiju koja je srcem i dušom to želela. Da, oni potpadaju pod sirijsku pravoslanu crkvu, kao i Katalonci. Služio sam u Lesteru,potom  kod Velsa i Stouku. Dvanaest godina, poslednja služba posle koje idem za Srbiju i bili su tužni. Prilazi mi žena koja kaže da je jako tužna, ali se i raduje jer idem u njen Surčin. Milan Budimir je bio njen suprug, a ona je Nemica, ali toliko dobro je govorila naš jezik”. 

Šta reći o blaženopočivšem vladiki Lavrentiju?

“Zaslužuje veliko poštovanje. Posle Nikolaja Velimirovića je najveći misionar. On je odisao vladikom Nikolajem, besedio, govorio razumljivim jezikom, narod ga je razumeo…Uspeo je da prikupi dela vladike Nikolaja, izdao je 13 tomova, misionario i posedovao dobrotu vladike Nikolaja koja se ne vidi kod svih doktora nauka. Pokrivao je Australiju, Novi Zeland, zapadnu Evropu, uzeo je crkvu, napravio je štampariju…Pre svega bio je čovek, svima roditelj, koji oseća, voli, grli…Sa velikim uvažavanjem treba pričati o njemu. Plenio je dobrotom i uvek radio na rešavanju problema. Inače, misionario sam na Malti gde su radili Srbi, a bilo je ljudi iz Etiopije. Došao sam u Srbiju, zbog majke, tašte, tetke koje su već bile stare. Imalo je puno smisla i zbog naše dece da bi poprimili naša osećanja. Desetoro unuka nam daju novi život, nadahnuće…Ostavili smo trag u našem poslu”.

Ovde ste na metohu Hilandara.

“Hilandar je kroz istoriju bio značajan ne samo za Srbe. Naši vladari su pomagali Hilandar, na Svetoj Gori ima trećinu zemlje, pomažu i druge manastire. Obnavlja se, privlači ljude koji rado stižu u carsku lavru. Sveti Sava je odisao duhovnim vrednostima, to je preneo na manastir i monahe u njemu…Stalno nas opinju ko smo, gde smo, šta smo…Okupljamo se na Kakovu, sabiramo na Bogosluženju, sabira nas Bogorodica, manastir… Tu smo da razgovaramo sa ljudima, da vidimo da li imaju probleme bilo koje prirode jer sveštenik i kad uđe u kuću mora da posveti pažnju parohijanima. Narod je dobar, čestit, ali se mora negovati. Saljudima se mora razgovarati, slušati…Moramo biti solidarni, puni hrišćanske ljubavi, ne smemo dozvoliti da ne pomognemo osobi koja je pala…Moramo biti na raspolaganju narodu, moramo se vratiti hrišćanskim vrednostima, ljubavi iz koje proizilaze ostala dela. Kakovo je duhovna oaza”, konstatuje naš sagovornik paroh Slobodan.

Zajednica je srce svake crkve, a kroz vreme često svedočimo transformaciji i rastu koji nas dalje inspirišu. Priče iz naše prošlosti, kao što su one iz Austrije i Pariza, potvrđuju koliko je vera moćna kada je ujedinjena u zajedničkom cilju. U austrijskoj parohiji, promena je očigledna. Mnogi koji su došli kao deca tokom ratnih dešavanja sada su odrasli ljudi sa svojim porodicama. Na čelu je otac Dragan Mićić, čija upornost i vera u Boga održavaju crkvu živom i vibrantnom. Činjenica da i pripadnici drugih vera nalaze utočište u našoj zajednici govori mnogo o duhovnom bogatstvu i otvorenom srcu naše crkve.

U Parizu, bili smo svedoci ne samo verskih okupljanja već i humanitarnog rada koji je dotakao mnoge živote. Pokazali smo solidarnost i humanost na delu, ne samo prikupljanjem pomoći već i pružanjem nade onima kojima je bila najpotrebnija. Priče o ratnim siročadima, koje su rasle uz našu podršku, su emotivna podsećanja na to koliko je naš trud bio važan.

Naša misija nije završena. I dalje radimo na očuvanju duhovnih vrednosti i humanitarne misije, gde god da smo. Povezanost sa istorijom i misija pomirenja, bilo da je reč o ljudima ili narodima, ostaju u središtu naših ciljeva. Baš kao što smo stajali uz našu zajednicu tokom teških vremena, tako i danas treba da budemo solidarni, slušamo jedni druge i gradimo poverenje kroz ljubav i pomoć.

Pozivamo vas da nastavite da budete deo naše žive zajednice, da učestvujete u događajima i da zajedno delimo radost vere koja nas ujedinjuje. Zajedno možemo više, jer snaga vere i ljubavi ne poznaje granice.

Nastavlja se…