Svaki sportista ima svoju priču o tome kako su odabrali svoj put, ali malo koja je tako inspirativna i raznovrsna kao ona Bratislava Bata Radojičića. Njegova sportska avantura počela je na košarkaškom terenu, gde je razvijao svoje pionirske veštine, ali pravi poziv pronašao je tek kada je prešao na, kako je on voli nazvati, “kraljicu sportova” – atletiku, pozivajući se na društvo svojih drugara iz sveta atletike.

Batov sportski gen nije stao sa njim – prenet je na njegovog sina Mikicu, potom Kića i unuka Vuka, koji se danas mogu pohvaliti izuzetnim košarkaškim sposobnostima. Kao takmičar, Bato je proveo osam godina na atletskim stazama, a sudbina ili mudrost čika Jere dovela ga je do preorijentacije na trenerski posao.

“Naučio si mnogo, a ja sam tu da te podržim”, rekao mu je njegov mentor, čime je započela Batova dvadesetogodišnja trenerska karijera.

Njegovi uspesi nisu ostali nezapaženi – vodio je stručni štab “AK Sloboda” i bio član Upravnog Odbora kluba. Njegovi takmičari postigli su izuzetne rezultate, od svojih rezultata posebno ističe drugo mesto u kategoriji mlađih juniora na nivou Jugoslavije.

Ipak, najveći trenerski uspeh Bato je doživeo sa ekipom atletičarki koje su postale ekipne prvakinje Jugoslavije. Rezultati njegovih atletičara, uključujući Dragana Sekulića, Dragana Dukanca, Slobodana Nidžovića, Sretena Jeftovića i Željka Pantelića, (izvinjavam se što ne mogu sve da pobrojim – kaže Radojičić, ali biće prilike)  ostali su zlatna medalja u povesti atletike.

Ne smemo da zaboravimo profesore Verku Drobnjak, potom, Miša Marinkovića, Dragoljuba Kuveljića koji su decu dovodili u klub. “Imali smo odličnu saradnju”, podvlači Bato.

Radojičić je svoje znanje i iskustvo podelio i kao član reprezentacije četiri godine, neizbrisiv trag u sportu koji toliko voli.

Kada se ime Bratislav Bato Radojičić izgovori, odmah se pomisli na Atletski klub Sloboda. Bato je proveo decenije posvećujući se razvoju atletičara, ali šta ga čini izuzetnim?

“Kao trener sam dao najviše,” kaže Bato, osvrćući se na svoju bogatu karijeru. Bio je najmlađi trener u reprezentaciji, a najviše je naučio od Aca Petrovića koji je nesebično delio svoje znanje.

Bato je imao čast da radi sa nekim od najboljih atletičara, uključujući Markeševića, Sekulića, Dukanca, Nidžovića, Sretena Jeftovića, Željka Pantelića…

 Sa druge strane, ženska ekipa koju su činile Gordana Prtenjak, Biljana Damljanović… zasijala je na mnogim takmičenjima. Veliko priznanje ide na račun šestoro takmičara, reprezentativaca Jugoslavije, koje je trenirao i time postao trener reprezentacije.

Profesionalna dinamika Bata Radojičića se temelji na radu bez radnog vremena, gde su entuzijazam i disciplina ključni faktori uspeha. Njegovi atletičari su ga cenili zbog stroge, ali pravedne metode treniranja, gde je čak i u reprezentaciji imao njihovo puno poverenje. Njegova anegdota sa Kićom ostavljenim u šumi Medulina svedoči o memorabilnosti njegovih trenažnih metoda.

Kada je reč o košarci, Bato je precizno analizirao potencijale Mikice koji je mogao više postići, ali se ni tada nije mešao u trenerske odluke u vezi sa sopstvenom decom. Zanimljivo, Kići je nadimak dat po slavnom Kićanoviću, dok Vuk, trenutno u Nemačkoj, tek treba da ostavi svoj puni trag.

Ove priče ilustruju strast i predanost Bate Radojičića sportu, kao i njegov neverovatan doprinos atletskoj sceni kroz decenije.

Hvala, Bato, što si inspiracija generacijama!

Priča Bratislava Bata Radojičića:

-Pored atletike bavio sam se košarkom, tokom pionirskog staža.

-U AK su bili moji drugari i na njihov poziv sam prešao na “kraljicu sportova”.

Sinovi Kićo, Mikica i unuk Vuk su od Vas nasledili dobar košarkaški gen?

-Da kažem da je tako.

-U atletici sam bio osam godina kao takmičar.

-Čika Jere mi je kazao da se preorjentišem na trenerski posao. “Naučio si dosta, a tu sam da ti pomognem”.

– Kao trener sam radio oko 20 godina.

– Bio sam i šef stručnog štaba AK Sloboda jer je bilo prilično takmičara.

-Bio sam i član UO kluba.

-Najdraži takmičarski rezultat mi  je drugo mesto u kategoriji mlađih juniora na nivou Jugoslavije.

-Najvredniji trenerski rezultat postigao sam sa atletičarkama, ekipne prvakinje Jugoslavije.

-Sa atletičarima pamtim rezultate Dragana Sekulića, Dragana Dukanca, Slobodana Nidžovića, Sretena Jeftovića, Željka Pantelića…

– Četiri godine sam bio u reprezentaciji…

-Kada se kaže AK Sloboda kaže se i ime Bata Radojičića?

– Proveo sam sa atletičarima Slobode puno vremena.

– Na pitanje, da li je bio bolji atletičar, trener ili sportski radnik Bato kaže: “Trener”.

– Bio sam i najmlađi trener u reprezentaciji, a najviše sam naučio od Aca Petrovića koji je bio nesebičan i forsirao me…

– Najbolji atletičari Slobode su, po Batovom mišljenju, bili: Markešević, Sekulić, Dukanac, Nidžović, Marić… Bilo ih je mnogo.

– Od atletičarki: Gordana Prtenjak, Biljana Damljanović, Zorica Ljujić, jaka ženska ekipa.

-Imao sam šestoro takmičara u reprezentaciji Jugoslavije i tada sam postao trener reprezentacije.

-Ne smem da zaboravim profesore Verku Drobnjak, potom Miša Marinkovića, Dragoljuba Kuveljića koji su decu dovodili u klub. Imali smo odličnu saradnju.

– Kako se postiže da budete uspešni na više polja, takmičar, trener, uspešni poslovni čovek?

-Postiže se radom, nije bilo radnog vremena, i dan i noć smo radili, nije bilo ni slobodnog vremena.

-Moji atletičari su morali da budu disciplinovani i zato su me cenili.

-Bio sam jedan od strožijih trenera i u reprezentaciji su imali puno poverenje jer sam vodio više računa o njima nego o svojoj deci.

-Anegdota, u Medulinu, Kića sam ostavio u nekoj šumi, dva kilometra od hotela. Dođem u hotel, nema ga, Breda Pergar ga nađe i dovede u hotel.

– Šest decenija atletskog kluba, zadovoljan sam kako izgleda monografija.

-Bato se setio i pokojnog profesora Bije Stankovića koji je ostavio dubok trag u fudbalu.

– Par rečenica o košarci:

Da li je Mikica mogao više kao košarkaš?

-Da, ali nikada nisam želeo da kažem neku reč, kod trenera, za svoju decu, ali za atletičare Slobode sam “intervenisao” i kod nastavnika.

-Svim atletičarima sam pomagao i u školi, a svojoj deci nisam znao ni za roditeljski sastanak.

– Mikica je bio uporniji.

– Kiću su dali nadimak po Kićanoviću.

Vuk nije rekao svoju konačnu reč?

-Nadam se da će sada da eksplodira. Trenutno je u Nemačkoj.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

Донирај