MOZZART SPORTSport

Radmilo Mišović, četvrtog novembra, obeležava četiri i po decenije od oproštajne utakmice sa Bosnom

Legendarni košarkaš je pet puta bio najbolji strelac tadašnje lige!

431pregleda

Uskoro se navršava 45 godina od oproštajne utakmice najveće košarkaške legende Čačka i Borca Radmila Mišovića. Na “Budžinoj”oproštajnoj utakmici Borac je igrao sa, prvakom Evrope, Bosnom, za koju su nasupali Delibašić, Varajić, Radovanović, Kari Pešić…a predvodio ih je Boša Tanjević. Dvorana je bila popunjena do poslednjeg mesta. Dečji hor izveo je pesmu posvećenu Mišoviću, a u ime svih navijača, kao generacija, nerazdvojni prijatelj i kum, Slobodan Milajac je predao poklon Borčevoj legendi. Još tada je postojao predlog da se Radmilov dres povuče iz upotrebe. Dakle, da se povuče dres sa brojem 11, a u hali okači podatak da je pet puta Mišović bio najbolji strelac tadašnje lige.Takođe, mnogi se danas slažu sa predlogom da hala kraj Morave dobije ime po Radmilu Mišoviću, koji je u martu napunio 80 godina. Nešto poput dvorana u Beogradu koje nose imena velikana Ace Nikolića i Žeravice. Svojevremeno, Dragan Kićanović je izjavio da je Radmilo ‘krivac’ što je on zaigrao košarku. Kasnije i Žoc koga je otac dovodio na utakmice Borca upravo da gleda Radmila koji se sada za nas priseća oproštajnog meča.

“Utakmicu sa Bosnom nikada ne mogu da zaboravim. Borac je meni učinio veliku čast jer ne samo da je organizovao oproštajni meč već je priredio knjigu o mojoj karijeri i štampao je u deset hiljada primeraka. Bosna i Cibona su bili Borčevi bratski klubovi, a Studenti iz Sarajeva su bili aktuelni prvaci Evrope sa Mirzom Delibašićem na čelu tima”, seća se Mišović.

Podsetite nas, kada je Kinđe preminuo bile su ratne godine, ali Vas nisu sprečile da odete na sahranu.

“Tokom igračke karijere mi smo bili kao neki romantičari…Pravili smo‘izlete’, znalo se za naš boemski život koji se nikada i nije krio. Kićanović, Delibašić i ja smo znali da zoru dočekamo u kafani. Mirza je, kao i ja imao tumor, ja sam prestao da vodim boemski život, a Mirza je nastavio da pije što ga je koštalo života. Odlazak Delibašića za mnoge je bio strašna tragedija. Za mene naravno”.

Da se vratimo oproštajnoj utakmici. To je bilo minimalno što je klub mogao da uradi za najboljeg igrača svih vremena.

“Iz ove perspektive saglasan sam sa vašom konstatacijom. Stvarno sam puno dao Borcu, jugoslovenskoj i evropskoj košarci. Ceo Čačak je želeo da prisustvuje utakmici što je bilo nemoguće. Nije bilo ulaznica, tražila se karta više, a ko je uspeo da uđe u dvoranu gledao je utakmicu koja se ne zaboravlja”.

I veliki Dragan Kićanović je bio na Vašoj oproštajnoj utakmici, ali je interesantnije da je mnogo puta ponovio rečenicu: “Šta mi vredi što sam najbolji košarkaš sveta kada nisam najbolji igrač u Čačku”.

“I u sportu su potrebni iskreni prijatelji koji će sve stvari postaviti na pravo mesto. Vaspitavan sam na način da je ekipa na prvom mestu. Ništa nije bilo važnije od Borca. Ne smatram da sam poklonio bilo šta Kići, Dragan je, tokom karijere, sve sam zaslužio. Ipak, smatram da smo bili najbolja ekipa u istoriji Borca. Mislim na sastav Živković, Drobnjak, Kićanović, Purić i ja. Taj tim je dobio sve tadašnje rivale”.

Verovatno se sećate nekog igrača koji je mogao uspešno da Vas čuva.

“Bilo je takvih košarkaša, ali najviše uspeha imao je Prug iz Jugoplastike. Jednom u pet mečeva, ali dešavalo mu se da me uspešno čuva. E sad, kada je trebalo da idem, sa reprezentacijom, u Rio na SP, ja sam u Splitu dao 56 poena. Ceo tim Jugoplastike je želeo da me zaustavi jer je Rato Tvrdić bio moj protivkandidat za konačan reprezentativni spisak. Ipak, ni 56 ubačenih poena nisu vredeli, bio sam ispod crte”.

Za igrača koji je pet puta bio najbolji strelac lige nije bilo mesta u nacionalnom timu.

“Nije mi bilo krivo jer kada me je Ranko precrtao ja sam počeo da treniram još jače, više… Radio sam mnogo. Samo me je taj gest motivisao. Kasnije sam dobijao pozive za reprezentaciju, ali nisam želeo da se odazovem”.

Jedan od Vaših najvernijih navijača, Slobodan Milajac, je kazao da mu je najteži trenutak u životu bio kada ste promašili dva penala, što se nikada nije desilo, za pobedu nad Partizanom. Da citiram Milajca:

 “Najteže sam doživeo Radmilovu utakmicu u sadašnjoj hali Ranko Žeravica. Gostovali smo Partizanu koji je vodio veliki Ranko Žeravica. Završnica utakmice, poen za domaćina i dva bacanja za Mišovića nad kojim je napravljen prekršaj. Gužva oko zapisničkog stola, traje višeminutna pauza, negodovanje zboj sudijske odluke… Žeravica već odlazi u svlačionicu jer zna da Radmilo ne moža da promaši slobodna bacanja. Naši igrači sede samouvereno na klupi, hala krcata, navijači preglasni. Mišović se već ohladio i dešava se nešto nemoguće, maši oba penala. To nam je ostavilo ranu na srcu”.

Vaš komentar…

“Milajca mogu da razumem. Bio je iskreni vođa navijača, dosledan, veran Borcu svih ovih godina. I meni je to bio bolan moment, naročito jer je Ranko Žeravica imao mnogo uticaja na moju karijeru. Te godine bio sam najbolji penaldžija jer se birao najbolji izvođač slobodnih bacanja i najbolji strelac. Za celu ligu nisam omašio dva slobodna bacanja, ali to je sport. Tada sam želeo slatku malu ‘osvetu’ Žeravici, ali je nisam ostvario”.

U razgovorima sa Vašim savremenicima, rivalima, legendama iz Jugoplastike, Cibone, Olimpije, samo sam slušao pohvale na Vaš račun.

“Istina je, ko je tada pobedio u Čačku mogao je da se kandiduje za šampionsku titulu. A istina je i da smo dobijali sve naše prvake Evrope. Čačak je bio tvrđava koja se teško osvajala i to je ostalo do današnjih dana. Mnogima je to bila i ostala enigma. Ponavljam, pored velikog rivaliteta na terenu, bio sam veliki prijatelj sa Skansijem, braćom Tvrdić…Kao što se sedelo u čačanskom Lovcu, u Splitu smo sedeli u jednom restoranu i slušali mladog Olivera Dragojevića. Na početku karijere tvrdio sam ‘ovaj mali će napraviti karijeru’, nije me izneverio”.

Mnogi često zaboravljaju da je Profa, Aca Nikolić vodio Borac.

“Kada se naša reprezentacija vratila iz Brazila mi smo kompletan stručni štab prebacili u Čačak. Borac je imao ogroman uticaj u tadašnjoj državi. Ja se i danas pitam zašto večiti nisu doveli Acu već je došao u Borac. To je bio najveći uspeh tadašnje uprave kluba i mene kao novog direktora. Postavljen sam na mesto direktora kluba i insistirao sam da angažujemo Nikolića. Doktor Aca iz Valjeva i fizio Miša Stanić su lobirali, uz moju pomoć, a Čiča me je voleo. Inače, uvek smo brinuli o struci, angažovali smo trenere Lazu Lečića, Mićovića, Pljakića, Čiču Aleksandra, Stepandića…Oni su pravili igrače, Borac je dao 53 reprezentativca. U NBA ligi je Darko Rajaković. Darko je vodio pionireBorca pa sam ga poslao u Zvezdu da bude trener, videlo se da će biti odličan trener”.

Mnogi Vaši rekordi, ni posle 45 godina, nisu oboreni.

“To je tačno, ali ja se pitam kuda sve ovo vodi kada tako stoje stvari. Imate mlade novinare, komentatore, koji nisu bili u prilici da gledaju košarku koju smo mi igrali. Pa postoje oprečna mišljenja i sukobi mišljenja. Želim da podsetim da su mngi igrači, moji savremenici, davali po 40, 50 poena po meču. Sada se veličaju košarkaši koji jedva ubace po 15 poena što meni signalizira da mnogi nisu gledali Ćosića, Skansija, Đerđu, Ivu Danea…”.

Danas se mnogo izrabljuje floskula, koja je svojevremeno nastala kao štos. ‘Čačani operu ruke u Moravi pa su zbog toga dobri strelci’.

“Mi smo dnevno upućivali po hiljadu šuteva na koš, sa raznih pozicija, i odatle je dolazila naša preciznost. Sada gledam samo Evroligu i zapažam da igrači šutiraju sa jedne pozicije. Verujte, tri dana bih mogao da šutiram na njihov način. To za mene nije trening. Da li je realno, da sa tolikim platama, nekada, ni tablu ne mogu da pogode”?

Fizioterapeut Mitar Popović ističe da je Radmilo, u mirovanju, imao puls 40.

“To su predispozicije za bicikliste, vrhunske napore. Tako se selektiraju biciklisti. Fudbaler Marko Lomić, košarkaš Marko Marinović su imali puls sličan Mišovićevom. Radmilo je bio čovek koji je mogao mnogo da trči. Sada se radi puno u teretani, na snazi pa se gube osećaji. Majstor si kada upišeš 15 poena, a Radmilo je davao 50 i to bez trojki. Dalje, kažu da se sada igra jača odbrana pa, što bi Arsić kazao, nema odbrane kada se izvode slobodna bacanja. I 50 odsto koševa, čačanski velikani, davali sa distanci gde je sada linija za trojke. I gde ćeš jaču odbranu kada Mišovića čuvaju po dvojica igrača”, ističe Popović.

Nakon oproštajne utakmice u dresu Borca odigrali ste jednu sezonu u Železničaru.

“Da, bio je dogovor da Drobnjak, Katanić i ja odigramo jednu sezonu u Želu jer je i Vlade Androić došao u Borac. Napravili smo da Žele postane stabilan drugoligaš”. 

Proslavili ste ime grada. Još uvek mnogi ljudi, kada im kažete da ste iz Čačka, pitaju kako je Mišović.

“Što bi mladi rekli neka vrsta brenda, aha, ha, ha…Iznenađen sam time jer sam već u ozbiljnim godinama, mada, bilo je toga i pre 20, 30, 40 godina. Jugoslavija i Srbija su košarkaške zemlje. Najbitnija je sreća i zadovoljstvo koje čovek oseti kada u svom poslu daje sve od sebe”.

Pored klipova koje ste imali u točkovima, dok ste bili na vodećim funkcijama kluba, od strane tadašnjih čačanskih funkcionera uspeli ste da sačuvate klub.

“Ne znam zbog čega je postojala želja da se Borac ugasi. Uz pomoć prijatelja iz Beograda uspeli smo i da dodatno izgradimo dvoranu, izdržao sam sve bočne udare, a klub sam napustio kada sam sam doneo tu odluku. Ne kada su pojedinci hteli. Sve sam radio u interesu kluba, čak sam se i politički angažovao u stranci Željka Ražnatovića Arkana. To je uticalo da ne slome Borac i da se shvati da batina ima dva kraja. Borac je bila moja druga kuća, proveo sam i mladost i starost u klubu. Borac mi je uvek bio na prvom mestu”.

Vi ste rođeni ujak sadašnjem treneru Borac Mozzarta.

“Dejan Mijatović, ne zato što mi je sestrić, je po mom mišljenju odličan trener koji je napravio rezultate. Samo da napomenem da godinama nisam ušao u halu. Sa juniorskim reprezentacijama Mijatović je bio i prvak sveta, to ne sme da se zaboravi. Znači, trenerski kvalitet postoji”.

Đurđe Mečanin/Mozzart

 

 

 

Ostavite komentar