U društvu kao što je naše, u dobroj meri još uvek oslonjenom na patrijarhalne odnose u porodici, postoje jasno definisane rodne uloge. Od muškarca se i dalje očekuje da se na socijalno- ekonomskom polju snalaze bolje od žena i više zarađuju. Tradicionalna uloga žene je da podiže decu, da bude majka, supruga, domaćica, da na njenim plećima “stoji kuća”.

Predrasude da nisu u mogućnosti da na društveno očekivan način ispune uloge za koje su “predodređene”, obično su razlog da se ženama sa invaliditetom osporava pravo na brak, porodicu i materinstvo.

–Roditelji su mi tokom odrastanja pružili sve sto su mogli i umeli. Negovali su me, lečili, podržavali u odluci da se školujem. Bila sam zaštićena u porodici, prihvaćena u društvu… sve do trenutka kada sam, kao odrasla devojka, poželela da osnujem porodicu. Tada sam se po prvi put suočila sa predrasudama koje su mi promenile život – ovako počinje svoju životnu priču Slađana Jeftović iz Donje Trepče.

U drugoj godini života Slađani je dijagnostikovana cerebralna paraliza. Roditelji su uložili velike napore da joj omoguće dobar kvalitet života. U školu je pošla fizički osnažena, osposobljena da se samostalno kreće, emocionalno i socijalno zrela. Bila je prihvaćena u društvu vršnjaka, nisu je izolovali, izbegavali, nikada je nisu gledali kao drugačiju.  Ulazak u adolescenciju ne pamti kao naročito težak i dramatičan period. Mučile su je iste brige i nemiri kao većinu devojcica, ali ništa je nije moglo omesti u ostvarivanju ciljeva koje je sebi postavila – da stekne što bolje obrazovanje, da se zaposli i osamostali.

–  Videla sam sebe u budućnosti kao školovanu, zaposlenu ženu i majku.Tada sam na život gledala drugačije, imala sam više volje i elana, čvrsto sam verovala da će sve biti bolje, da će mi se svi snovi ispuniti. Mislila sam da će barijere nestati, samo treba da se potrudim. Sad znam da se čuda ne događaju, bar, ne meni – seća se Slađana mladalačkih snova.

Da je okruženje ipak ne gleda kao ravnopranu u svemu, shvatila je kada se suočila sa negativnim stavovima o njenom emotivnom životu, braku i materinstvu.

– Sa 22 godine bila sam u ozbiljnoj emotivnoj vezi i želela sam da se udam i ostvarim kao majka. Međutim, predrasude u okruženju bile su itekako prisutne. Kroz komentare koje su mi upućivali, čak i bliski ljudi, bilo je jasno da me ne doživljavaju kao osobu koja ima iste želje, potrebe i snove kao svaka druga žena, da me ne smatraju podobnom za brak i rađanje. Govorili su : ” Šta ti da se udaješ, samo ti to još treba…” Pritisku je bio izložen i moj mladić. Njemu su govorili da ja nisam za njega, da može da oženi zdravu devojku. Trpeo je strašan pritisak porodice koji je bio presudan da se ta veza okonča. Ni on ni ja nismo mogli više da se nosimo sa situacijom u kojoj smo se našli – kaže Slađana i dodaje – posle tog iskustva, nikada više nisam imala želju da osnujem porodicu niti da ostvarim ozbiljnu emotivnu vezu. Plašila sam se da bi pod teretom predrasuda okoline i ta veza propala, da bih opet bila povređena. To bih teško podnela. Da sam u tom periodu imala sa kim da se posavetujem, pre svega mislim na stručnu psihološku pomoć, možda bih se oslobodila tog straha i imala dovoljno snage da zanemarim uticaj sredine u kojoj smo živeli. Možda bi danas sve bilo drugačije.

Strah od osude okruženja nije bio jedini razlog zbog koga je odustala od majčinstva. Slađanu je sputavala i ekonomska nestabilnost.

– Dugo nisam mogla da nađem posao, a nisam htela da zavisim od finansijske podrške roditelja. Da sam imala “svoj dinar” verovatno bih se u nekom momentu odlučila na taj korak. Jako je teško osobi sa invaliditetom da se zaposli. Iako je zakonom regulisana obaveza poslodavca da na određeni broj zaposlenih mora da primi i osobe sa invaliditetom, to se u praksi ne primenjuje. Većina poslodavaca će radije platiti penale nego da zaposli osobu sa invaliditetom. Razlog su predrasude i strah poslodavca da neće moći da vas otpusti ako se ne pokažete kao dobar radnik. Sa ovakvom diskriminacijom sam se i ja suočvala.                                                                                                          

Nedostatak informacija o tome kako bi se trudnoća odrazila na njeno zdravstveno stanje i kako bi invaliditet uticao na dete, pojačale su Sladjanine strepnje o materinstvu.

-Nisam znala nista o tome niti sam znala nekog ko bi mi dao prave informacije. Lekari ili nisu imali strpljenja moja pitanja ili, po mojoj proceni, ni sami nisu znali dovoljno o uticaju invaliditeta na moje i detetovo zdravlje. Pri tom, mislim da su opterećeni predrasudama o seksualnosti i trudnoći žena sa invaliditetom. Čini mi se da medicinsko osoblje, čast izuzecima, nije dovoljno senzibilisano za rad sa osobama sa invaliditetom. Meni je svaki oblazak kod ginekologa traumatičan -nastavlja svoju priču Slađana – Do skoro su ordinacije bile na spratu, pa je bilo nemoguće da stignem do njih bez nečije pomoći. Nisam imala ni dovoljno prostora za presvlačenje jer moram da sednem u odgovarajući položaj. Sada se pregledi obavljaju u prizemlju, ordinacija je dostupna ali je teško zakazati pregled, ne javljaju se na telefon. U novoj ordinaciji  nema hidrauličnog stola, na koji se žena sa invaliditetom može sama popeti, tako da opet moram da sa sobom vodim nekog da mi pomogne, što je veoma neprijatno – kaže naša sagovornica i ističe da je neadekvatna zdravstvena zaštita jedan od najozbiljnijih oblika disriminacije žena sa invaliditetom – Zbog niza neprijatnosti kojima su izložene prilikom odlaska kod ginekologa, mnoge žene odlažu odlaske na preventivne preglede, što za posledicu može imati kasno otkrivanje malignih oboljenja reproduktivnih organa. Znam za takve slučajeve.

Od vremena kada se suočila sa teškim odlukama Slađanin pogled na život se znatno promenio. Danas je zaposlena, stabilna i osnažena. Naučila je da se nosi sa sterotipima i predrasudama zajednice i bez straha od osude govori o svojim osećanjima i željama.

– Godine ili iskustvo naučili su me da se otrgnem od svih stega koje su me sputavale. Osamostalila sam se, radila sam na svom samopouzdanju, borila se sa sobom,  razgovarala sa ljudima koji imaju slične probleme…Porodicu i ljubav našla sam u deci svog brata. Nije svima život dao iste startne pozicije, ali bitno je da svi možemo da stignemo do cilja. Promenila sam i svoje prioritete. Posao mi je otvorio nove vidike i dao sigurnost. Mogu da ostvarim neke želje koje sam dugo gurala pod tepih. Naučila sam da živim svoj život.

 KABLARNET.RS

Tekst je objavljen u okviru projekta “ Moj put do majčinstva” koji je sufinansiran iz budzeta grada Čačka, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Čačka u 2019. Godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izrazavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nastaviće se…