Decenije se smestile na njegovo izborano lice, na guste obrve i šajkaču od koje se ne odvaja. Kada je tog toplog septembarskog dana žagor gimnazijalaca ispunio tišinu Srpskog vojničkog groblja u Solunu, stvorio se niotkud, kao da je samo nas čekao. Već oronuo, ne odvaja se od boce sa kiseonikom, kaže, dah mu se skratio. Ali njegov glas, čvrst i siguran i njegova, već legendarna pojava, uverili su nas da čika Đorđe još uvek ima šta da kaže. I čini to, dugi niz godina, čuvajući sećanje na izginule ratnike, na...