Gledam i slušam ovim dana, ovih nedelja, ovih godina , kako Srbi iznova troše veliku količinu energije tako što reže jedni na druge i gledaju se  kao besni psi, svako iza svog plota.  Pa se  mislim nešto: poješće nas ta mržnja. Zašto ne pustimo ljude da , za početak, rade ono što vole i što ih ispunjava? Primetimo li na nekome zrno sreće, hitamo da ga ugušimo i zatremo, bivajući sami nezadovoljni svojim životom. Ako to nikoga ne ugrožava, zbog čega beskrajno morališemo hraneći se tom sopstvenom pritajenom mržnjom skrivenom...