Piše – Ana Ranđić, profesor srpskog jezika i književnosti

„Evo početka svim počecima; evo Sveizvora iz kog je poteklo sve što postoji: svi potoci postojanja ističu iz njega razgranavajući se u bezbroj potočića i potočići u bezbroj još sitnijih potočića, pa kroz kapilare do u atome, elektrone, fotone, praelektrone.
Kroza sve to struji jedna jedina, neka čudesno diferencirana i razlivena i razgranata i razmrežena Logosova stvaralačka sila.`Sve kroz NJega postade što postade`, sve od najvećeg do najmanjeg, od najvidljivijeg do najnevidljivijeg, sve što vidimo na kori sveta i sve što ne vidimo pod tom korom.“ – sa istog tog vrela, o kom nas uči Sveti Justin Ćelijski su i nepogrešive narodne mudrosti. Jedna od njih nas opominje da gotovo da nema većeg jada od duhovnog slepila.
I, zaista, baš kao u priči iz Jovanovog jevanđelja, na sleporođenom se možda, silom onoga koji vid daruje, i projavi čudo progledanja, no teško onome koji je slep kod očiju.
Ponekad se pričini da se, na ovom varljivom svetu, uprkos svetlosti koja ga obasjava, slepilo širi poput epidemije u istoimenom Saramagovom romanu, čiji junaci zaboravljaju da će sva nepočinstva koja tama pokriva Svetlost svetu razobličiti. Devedesetih godina pisana, knjiga ovog Portugalca, kao i svaka knjiga uostalom, ne korespondira samo sa istinom o danu, u kom će „gluvi čuti reči iz knjige, a iz mraka i tame progledaće oči slepih“, koja do nas stiže iz dubina vremena, već je slika uvek aktuelnih zbivanja.
Jer se dešava da, zaslepljen ovozemnim kratkoročnim ciljevima, od davnina do danas, čovek zaboravlja da umivanje nije samo jutarnja rutina. Naravno, jeste važno ispljuskati lice i naneti kremu za negu, ali nam se valja istinski probuditi u jutru i živom vodom sprati tamu sa jedinih očiju kroz koje svet vidimo i kroz koje se svetu pokazujemo.
Toj istini nas je učio Sveti Sava, pa sigurno zato, zaklonjena šumama Kablara, voda po njemu nazvana vida naročito oči.
Taj lekoviti izvor, koji već vekovima iz stena ističe, gotovo kap po kap, naš Čačnin, Branko V. Radičević, upevao je u stihove o čudu progledanja:

VELIZAR MILOSAVLJEVIĆ I SVETI SAVA

U selu Dučalovićima, uvrh Ovčara,
Rodilo se žensko dete.

Pod kapcima očnim
Zamućena dva bistrička.

I lekar iz Čačka vrteo glavom –
Oće-neće ozdraviti
Jednoga dana.

Dolazile žene iz tri okolna sela,
Sve same starice, godinama pečene.
Zavirivale pod kapke ženskom čedu.

I krstile se i klanjale u čudu –
Oće-neće progledati
Jednog dana.

Šta sve nisu činile starice naše drage.
Žarile žarom, pod ponjavom zavijale,
Lajale na vatru, oko kuće bauljale,
Vikale iš nečastivom, isklijaj zrno crno…

Ne bi li dete progledalo
Jednog dana.

U selu Dučalovićima, uvrh Ovčara,
Rodilo se žensko čedo
S dva mutnička pod kapcima.

Kad odraste – šta će i kako će…

Ko će ženskom detetu, devojci odrasloj,
U životu biti slepovođa?

Majčina mati, baba od roda Isailovića,
Reče u praskozorje, kad petli zapojaše:
Neka se spremi pogača za Velizara Milosavljevića.
U testijicu naspe rakija,
U bašči uberu dva velika patlidžana…

Treba, ljucki, momka opremiti na put.

U Kablaru je sveta voda Savina,
Iz kamena izbija.

Kad bolan oči izmije Savinom vodom,
Progledaće za tri dana.

Abre, abre, ide stazom
Mladi Velizar Milosavljević.

Eno ga, skače s kamena na kamen.
Eno ga, minu Ćosinu vodenicu
I već stiže u ravan.

Pa bre, abre, u tri skoka, izbi momak
Iznad manastira Blagoveštenja.

Abre, abre, hita mladi Velizar Milosavljević,
Još se nije razdanilo,
A on prepolovi Kablar.

Eno ga, stiže na Savinu vodu.

Pine on ladne vode Savine,
Prekrsti se, pa opet pine.
Prvo sebi, pa u bočicu nalije
Savine vode.

A potom sedne, otpuhne, izvadi nož,
Reže patlidžan i luk.
Pravi salatu mladi Velizar,
Baš tu pokraj svete vode.

Pine rakije i prismače pogaču,
A sunca jarkog nema.

Odskoči sunce uvrh Ovčara,
A Velizar na noge lagane.

Vrludne kozjom putanjom,
Skrajne ajdučkom bogazom.
Eno ga ispod Blagoveštenja.
Gledaj ga: na Ćosinu vodenicu.

Grabi uz potok, abre, abre,
Samo opanci prošivaju.

Do užine stiže pre kuću.
I s praga pruži bočicu.
Samo se malčice umlačila
Sveta Savina voda.

Prve noći, oko petlova,
Opraše ženskom detetu oči.
I učini se – kao pod kapcima sinu.

Druge noći, oko petlova,
Ispraše po drugiput oči
Ženskom čeljadetu.
I učini se – kao neupaljeno kandilo
Zapucketa.

I treće noći, oko petlova,
Ispraše oči ženskom detetu.
Ono progleda i osmehnu se, blagi.

Dva plava bistrička stvrdnuše se
U dva oka – nagledala se, dabogda.

Sutradan nosi žensko čedo od sedam dana
Velizar Milosavljević onom doktoru u Čačak.

Ide on, abre, abre, eno ga pored Ćosine vodenice.
Pa, abre, abre, niz potočak, na drum carski.
Eto i Beljine, kraj Morave ladne.
A od Bijeljine do Čačka – ako pitaš –
Zapali cigar duvana, pa baci opušak u ulicu Vojvode Stepe.

Abre, abre, gazi Velizar Milosavljević,
Ko vojnik, opanke izuo,
Pa paradno, cokulama, po kaldrmi.
Tako bi on da izgleda svečanije.

Ogleda se Velizar Milosavljević.
Kuća do kuće, kuća kraj kuće, kuća uz kuću…

Koliko tu ima kuća i ispred kuća
I iza kuća.

A on ni levo ni desno,
Već pravo na lekareva vrata.

Ali kakav je Velizar Milosavljević!
Ni zdravo, ni odboga ti zdravlje.

Izdaleka pokazuje det:
Gle, kakvo je!

A lekar samo odmahuje glavom,
Pa čas u knjige gleda, čas u dete.
Čudi se i nešto uči u tim doktorskim
Knjigama.

Odjednom zažmuri na jedno oko,
A drugim kao da top upali:

Kazuj, bre, ko izleči to dete za tri dana?

Tako pita lekar Velizara Milosavljevića.

I čeka.

A Velizar Milosavljević ni pet, ni dvadeset:
Sveti Sava.

Пише – Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности

 Вечно жива Савина вода

„Ево почетка свим почецима; ево Свеизвора из ког је потекло све што постоји: сви потоци постојања истичу из њега разгранавајући се у безброј поточића и поточићи у безброј још ситнијих поточића, па кроз капиларе до у атоме, електроне, фотоне, праелектроне.

Кроза све то струји једна једина, нека чудесно диференцирана и разливена и разграната и размрежена Логосова стваралачка сила.`Све кроз Њега постаде што постаде`, све од највећег до најмањег, од највидљивијег до најневидљивијег, све што видимо на кори света и све што не видимо под том кором.“ – са истог тог врела, о ком нас учи Свети Јустин Ћелијски су и непогрешиве народне мудрости. Једна од њих нас опомиње да готово да нема већег јада од духовног слепила.

И, заиста, баш као у причи из Јовановог јеванђеља, на слепорођеном се можда, силом онога који вид дарује, и пројави чудо прогледања, но тешко ономе који је слеп код очију.

Понекад се причини да се, на овом варљивом свету, упркос светлости која га обасјава, слепило шири попут епидемије у истоименом Сарамаговом роману, чији јунаци заборављају да ће сва непочинства која тама покрива Светлост свету разобличити. Деведесетих година писана, књига овог Португалца, као и свака књига уосталом, не кореспондира само са истином о дану, у ком ће „глуви чути речи из књиге, а из мрака и таме прогледаће очи слепих“, која до нас стиже из дубина времена, већ је слика увек актуелних збивања.

Јер се дешава да, заслепљен овоземним краткорочним циљевима, од давнина до данас, човек заборавља да умивање није само јутарња рутина. Наравно, јесте важно испљускати лице и нанети крему за негу, али нам се ваља истински пробудити у јутру и живом водом спрати таму са јединих очију кроз које свет видимо и кроз које се свету показујемо.

Тој истини нас је учио Свети Сава, па сигурно зато, заклоњена шумама Каблара, вода по њему названа вида нарочито очи.

Тај лековити извор, који већ вековима из стена истиче, готово кап по кап, наш Чачнин, Бранко В. Радичевић, упевао је у стихове о чуду прогледања:

ВЕЛИЗАР МИЛОСАВЉЕВИЋ И СВЕТИ САВА

У селу Дучаловићима, уврх Овчара,

Родило се женско дете.

 Под капцима очним

Замућена два бистричка.

 И лекар из Чачка вртео главом –

Оће-неће оздравити

Једнога дана.

 Долазиле жене из три околна села,

Све саме старице, годинама печене.

Завиривале под капке женском чеду.

 И крстиле се и клањале у чуду –

Оће-неће прогледати

Једног дана.

 Шта све нису чиниле старице наше драге.

Жариле жаром, под поњавом завијале,

Лајале на ватру, око куће бауљале,

Викале иш нечастивом, исклијај зрно црно…

 Не би ли дете прогледало

Једног дана.

 У селу Дучаловићима, уврх Овчара,

Родило се женско чедо

С два мутничка под капцима.

 Кад одрасте – шта ће и како ће…

 Ко ће женском детету, девојци одраслој,

У животу бити слеповођа?

 Мајчина мати, баба од рода Исаиловића,

Рече у праскозорје, кад петли запојаше:

Нека се спреми погача за Велизара Милосављевића.

У тестијицу наспе ракија,

У башчи уберу два велика патлиџана…

 Треба, љуцки, момка опремити на пут.

 У Каблару је света вода Савина,

Из камена избија.

 Кад болан очи измије Савином водом,

Прогледаће за три дана.

 Абре, абре, иде стазом

Млади Велизар Милосављевић.

 Ено га, скаче с камена на камен.

Ено га, мину Ћосину воденицу

И већ стиже у раван.

 Па бре, абре, у три скока, изби момак

Изнад манастира Благовештења.

 Абре, абре, хита млади Велизар Милосављевић,

Још се није разданило,

А он преполови Каблар.

 Ено га, стиже на Савину воду.

 Пине он ладне воде Савине,

Прекрсти се, па опет пине.

Прво себи, па у бочицу налије

Савине воде.

А потом седне, отпухне, извади нож,

Реже патлиџан и лук.

Прави салату млади Велизар,

Баш ту покрај свете воде.

 Пине ракије и присмаче погачу,

А сунца јарког нема.

 Одскочи сунце уврх Овчара,

А Велизар на ноге лагане.

 Врлудне козјом путањом,

Скрајне ајдучком богазом.

Ено га испод Благовештења.

Гледај га: на Ћосину воденицу.

Граби уз поток, абре, абре,

Само опанци прошивају.

До ужине стиже пре кућу.

И с прага пружи бочицу.

Само се малчице умлачила

Света Савина вода.

Прве ноћи, око петлова,

Опраше женском детету очи.

И учини се – као под капцима сину.

Друге ноћи, око петлова,

Испраше по другипут очи

Женском чељадету.

И учини се – као неупаљено кандило

Запуцкета.

И треће ноћи, око петлова,

Испраше очи женском детету.

Оно прогледа и осмехну се, благи.

Два плава бистричка стврднуше се

У два ока – нагледала се, дабогда.

Сутрадан носи женско чедо од седам дана

Велизар Милосављевић оном доктору у Чачак.

 Иде он, абре, абре, ено га поред Ћосине воденице.

Па, абре, абре, низ поточак, на друм царски.

Ето и Бељине, крај Мораве ладне.

А од Бијељине до Чачка – ако питаш –

Запали цигар дувана, па баци опушак у улицу Војводе Степе.

 Абре, абре, гази Велизар Милосављевић,

Ко војник, опанке изуо,

Па парадно, цокулама, по калдрми.

Тако би он да изгледа свечаније.

 Огледа се Велизар Милосављевић.

Кућа до куће, кућа крај куће, кућа уз кућу…

 Колико ту има кућа и испред кућа

И иза кућа.

 А он ни лево ни десно,

Већ право на лекарева врата.

 Али какав је Велизар Милосављевић!

Ни здраво, ни одбога ти здравље.

 Издалека показује дет:

Гле, какво је!

 А лекар само одмахује главом,

Па час у књиге гледа, час у дете.

Чуди се и нешто учи у тим докторским

Књигама.

 Одједном зажмури на једно око,

А другим као да топ упали:

 Казуј, бре, ко излечи то дете за три дана?

 Тако пита лекар Велизара Милосављевића.

 И чека.

 А Велизар Милосављевић ни пет, ни двадесет:

Свети Сава.

 Foto: DRAGAN STEFANOVIĆ