Pored fudbala oprobao se u atletici jer je kao dečak trčao na 400 metara. Pobeđivao je na školskim takmičenjima, učlanio se u AK Sloboda i trenirao na atletskoj stazi. Nakon godinu dana, sa drugarima, je prešao na fudbal i to na stadion kraj Morave. Živeo je u blizini Borčevog stadiona.

“U Borcu me je dočekao Čvoro, nakon toga trenirali su me Kolar, Dule Marić, Ostoja…Stara dobra ekipa trenera”, seća se Vladimir Jeftović Jefto. koji je igrao od petlića, kadeta, juniora, seniora. Oko 14 godina u Borcu.

Jefto je bio i kapiten u prvom timu Borca.

“Da, sezona 1997./98. kapiten u Prvoj “B”ligi. Solidna generacija, ali liga se menjala, ispadalo je prično klubova. Trener je bio Bane Smiljanić, nakon njega je došao Dogac. Nismo sačuvali rang mada du igrali Maza Vasilijević, Ivan Adžić, Robert Savić, Rašo, Mače, Makso, Vule…”.

Utakmice koje su ostale u sećanju?

“Dobri su bili Sartid, Priština…Neki trokružni sistem pa smo u kratkom periodu dva puta igrali sa Prištinom. Prvi meč, mada nismo bili toliko loši, izgubili smo sa 5:1. Sećam se Dogac me zove u kancelariju, opet smo igrali u Prištini, i kaže evo prilike, dokažite se. Odigrali smo bez golova, a bili si odlični sa dobrim timom koji se plasirao u najviši rang”.

Iz Borca ste prešli u Lučane?

“Igrao sam za Mladost, Radnički Kg., Big Bul, Polimlje…Nešto kratko u Tunisu”.

Najznačajniji rezultati Borca?

“Kvalifikacije iz sedamdesetih prošlog veka. Posle toga oni dueli sa Ajaksom što je i vrhunac Borca u poslednjim decenijama. Dobro rukovodstvo, dobi igrači…Nakon toga dolazi pad”.

Igrače i saigrače koje izdvajate.

“Kad sam počinjao diviom sam se Rakiju, Šajčetu, Aćimu, Priki…Ostavili dubok trag u Borcu, Drugoj ligi…Bili su viđeniji ljudi u gradu i želeli smo da krenemo njihovim stopama. Tradiciju su nastavili Vasiljko, Goksa, Neško koji su zaobilaznim putem stigli do uspeha. Odlične karijere napravili su Jelić, Vitakić, Vasov, Ivica Dragutinović…Oni su podigli i Borac, a ja sam možda igrački mogao više”.

Usledio je i Borčev pad.

“Pa u jednom momentu dotakao je dno, stigao je do treće lige u skraćenoj zemlji. Sada očekujem stabilizaciju i opstanak. Ključ je u mlađim kategorijama i saradnji sa ekipama, školama iz Čačka. Da Borac postane superligaš”.

Najbolji igrači Borca u prvih 100 godina?

“Ćuka, i kao čovek i kao trener. Imalo se šta naučiti. Dalje, Raki, Prika, Šajče, Vitaka, Jelka, Ivica…Ima ih prilično”.

Posle igračke, logično, ide trenerska karijera.

“Igrački se kockice nisu složile, ali sam zadovoljan. Trenerski, pa opet splet okolnosti. Završio sam višu trenersku, sa Topom, nekim vaterpolo reprezentativcima, ali nisam mogao da dobijem “B”licencu i da polažem za Profi…Kako to biva u životu nešto se zakomplikovalo”, zaključio je Jeftović.

A nas je pored višedecenijskog poznanstva i prijateljstva danas spojio i jedan duks iz NBA lige.

Đurđe Mečanin/Кабларнет.рс

Pozdrav svima, želim da podelim s vama priču o neverovatnom fudbalskom putu Vladimira Jeftovića, poznatijeg kao Jefto, čoveka koji je postavio čvrste temelje fudbala u našem Borcu. Pre nego što je postao fudbalska legenda, Jefto je bio dečak koji je trčao na 400 metara i pobeđivao na školskim takmičenjima u atletici. Njegov sportski put krenuo je iz AK Sloboda, ali ga je srce ubrzo povelo ka fudbalskom stadionu kraj Morave. Pridružio se Borcu, gde je sa svojih десетак godina krenuo put od juniora do seniorskog tima, a kasnije postao i kapiten u sezoni 1997/98 u Prvoj “B” ligi.

Jeftović se prisetio dana kada su ga trenirali neka od najvećih imena: Čvoro, Kolar, Dule Marić i drugi, te dana kada je, iako su se borili s jakim protivnicima kao što je Priština, s osmehom prelazio granice terena. Nakon Borca, njegov fudbalski put obuhvatio je i Mladost, Radnički Kg., Big Bul, Polimlje i kratko vreme u Tunisu. Ispričao nam je o istorijskim utakmicama kluba, snažnim rivalstvima i najznačajnijim trenucima koji su oblikovali generacije fudbalera. Iako Borac nije izbegao pad u niže lige, Jeftović s optimizmom očekuje novu eru stabilizacije, verujući da je ključ u radu s mladima i saradnji sa školama iz Čačka. Kroz reči o velikim igračima i prijateljima, Jeftović nas je podsetio na zlatno doba fudbala, a sada se nada da će Borac ponovo postati superligaš.

Započeo je i trenersku karijeru, ali zbog spleta okolnosti, nije sve išlo glatko. Ipak, njegova strast prema ovom sportu ostaje nepromenjena. Dok pričamo, spaja nas prijateljstvo i ljubav prema fudbalu, a i jedan neobičan detalj – dukserica iz NBA lige koja je danas potpuno slučajno povezala naš susret.

Век фудбала крај Мораве – Владимир Јефтовић: У сезони 1997/98 носио сам капитенску траку Борца
Поред фудбала опробао се у атлетици јер је као дечак трчао на 400 метара. Побеђивао је на школским такмичењима, учланиом се у АК Слобода и тренирао на атлетској стази. Након годину дана, са другарима, је прешао на фудбал и то на стадион крај Мораве. Живео је у близини Борчевог стадиона.
“У Борцу ме је дочекао Чворо, након тога тренирали су ме Колар, Дуле Марић, Остоја…Стара добра екипа тренера”, сећа се Владимир Јефтовић Јефто. који је играо од петлића, кадета, јуниора, сениора. Око 14 година у Борцу.
Јефто је био и капитен у првом тиму Борца.
“Да, сезона 1997./98. капитен у Првој “Б”лиги. Солидна генерација, али лига се мењала, испадало је прично клубова. Тренер је био Бане Смиљанић, након њега је дошао Догац. Нисмо сачували ранг мада ду играли Маза Василијевић, Иван Аџић, Роберт Савић, Рашо, Маче, Максо, Вуле…”.
Утакмице које су остале у сећању?
“Добри су били Сартид, Приштина…Неки трокружни систем па смо у кратком периоду два пута играли са Приштином. Први меч, мада нисмо били толико лоши, изгубили смо са 5:1. Сећам се Догац ме зове у канцеларију, опет смо играли у Приштини, и каже ево прилике, докажите се. Одиграли смо без голова, а били си одлични са добрим тимом који се пласирао у највиши ранг”.
Из Борца сте прешли у Лучане?
“Играо сам за Младост, Раднички Кг., Биг Бул, Полимље…Нешто кратко у Тунису”.
Најзначајнији резултати Борца?
“Квалификације из седамдесетих прошлог века. После тога они дуели са Ајаксом што је и врхунац Борца у последњим деценијама. Добро руководство, доби играчи…Након тога долази пад”.
Играче и саиграче које издвајате.
“Кад сам почињао дивиом сам се Ракију, Шајчету, Аћиму, Прики…Оставили дубок траг у Борцу, Другој лиги…Били су виђенији људи у граду и желели смо да кренемо њиховим стопама. Традицију су наставили Васиљко, Гокса, Нешко који су заобилазним путем стигли до успеха. Одличне каријере направили су Јелић, Витакић, Васов, Ивица Драгутиновић…Они су подигли и Борац, а ја сам можда играчки могао више”.
Уследио је и Борчев пад.
“Па у једном моменту дотакао је дно, стигао је до треће лиге у скраћеној земљи. Сада очекујем стабилизацију и опстанак. Кључ је у млађим категоријама и сарадњи са екипама, школама из Чачка. Да Борац постане суперлигаш”.
Најбољи играчи Борца у првих 100 година?
“Ћука, и као човек и као тренер. Имало се шта научити. Даље, Раки, Прика, Шајче, Витака, Јелка, Ивица…Има их прилично”.

После играчке, логично, иде тренерска каријера.
“Играчки се коцкице нису сложиле, али сам задовољан. Тренерски, па опет сплет околности. Завршио сам вишу тренерску, са Топом, неким ватерполо репрезентативцима, али нисам могао да добијем “Б”лиценцу и да полажем за Профи…Како то бива у животу нешто се закомпликовало”, закључио је Јефтовић.
А нас је поред вишедеценијског познанства и пријатељства данас спојио и један дукс из НБА лиге. Нека остане тајна чији.
Ђурђе Мечанин/Кабларнет.рс