Da se podsetimo, trener Saša Savić se već više meseci nalazi u Kini i male Kineze uči prvim košarkaškim koracima. Sportske aktivnosti i treninge stopirao je korona virus, ali ovog puta je Savić za Kablarnet pričao o tome kako izgleda jedan školski dan u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Naravno, iskustva dok virus nije blokirao rad…
„Deca u Kini su u školi po ceo dan, od 08.00 do 16.00 sati, pri čemu užinu donose od kuće, a ručak imaju u školi. Ručak je kompletan i sastoji se od kuvanog jela, salate i voća. Kod njih je osnovna škola namenjena uzrastu od 6 do 12 godina, a srednja od 12 do 18 godina. Osnovne škole u proseku imaju oko dve, do tri hiljade polaznika, a u jednom odeljenju je maksimalno 25 – 30 đaka. Kada se završe časovi, deca i dalje ostaju u školi tako što pohađaju sportske sekcije za koje su se opredelili. U ponudi su im razne vrste sportskih aktivnosti, kao što su: košarka, odbojka, rukomet. Mi kao treneri ih čekamo, svako na svom terenu i treniramo ih oko sat, do sat i po vremena. Jedino najmlađa deca koja su prvi razred ne treniraju, ali se od sedme godine već uključuju u neku od sportskih sekcija“.
U Kini se ništa ne prepušta slučaju.
„Pre nego što im održim trening, kao glavni trener imam sastanak sa svojim trenerima na kojima se savetujem šta ću na konkretnom času raditi sa decom. Nakon toga, sve to pokazujem deci i pratim ih da svaku vežbu urade pravilno. Već sam pomalo naučio i po neku reč kineskog jezika, kako bih što bolje objasnio kako da driblaju loptu levom i desnom rukom, koja noga ide napred i ostalo. Deca su baš bila oduševljena kada sam se pojavio i tih prvih mesec dana ostajala su posle treninga, kako bi se fotografisali sa mnom. Isključivo su nas fotografisali nastavnici, jer njihova deca u školu ne nose mobilne telefone, već „pametne“ satove preko kojih su povezani sa telefonima svojih roditelja. Kada se završi trening, svi mi koji radimo sa decom imamo večeru u školi, tako da sam se uverio u kvalitet hrane. Zaista je odlična“.
Slobodno se može reći da deca u Kini nisu preterano talentovana za košarku kao što su deca u Srbiji.
„Međutim, ne mogu, a da ne primetim da su izuzetno desciplinovana. Dok im govorim, gledaju u mene i pažljivo prate svaku moju reč, tako da nikoga ne moram da opominjem. U školu nose velike rančeve u kojima su im knjige, a užinu nose odvojeno u malim torbicama. Primetio sam da dosta dece nosi crvene marame i nisam znao koja je njihova svrha, sve dok mi moje kolege treneri u školi nisu objasnili da te marame ne nose sva deca, već samo ona koja su odlični đaci ili su se istakla u nekoj sferi, bilo da je to sport, muzika ili umetnost. Međutim, status najboljeg mogu da ponesu tek onda kada im je uz sve to i disciplina na visokom nivou“.
Treninzi se uglavnom izvode napolju.
„Konkretno, u mom gradu nema neke preterane zime, tako da uveče temperatura padne do maksimalno pet stepeni dok je preko dana iznad deset stepeni. Većina terena im je natkrivena, tako da se nesmetano može trenirati bez obzira na padavine, a osnovne škole čak i nemaju sportske sale. Jednostavno, to je njihov princip koji su svi prihvatili tako da se u kompleksu same škole može videti po 3,4 košarkaška i odbojkaška terena i po 15,16 stolova za stoni tenis. Pored toga, svaka škola ima fudbalski teren sa veštačkom travom i veoma kvalitenom atletskom stazom oko njega“.
Učionice su im izuzetno opremljene.
„Zelene table i krede su otišle u istoriju, tako da se koriste isključivo bele table i markeri. Sale za video projekciju izgledaju fenomenalno. Higijena im je takođe na izuzetno visokom nivou. Deca u Kini naučena su da vode računa o prostoru u kome borave, tako da je sve besprekorno čisto, bez ispisanih zidova i bačenih papirića počev od učionica, hodnika, toaleta, pa sve do školskog dvorišta. Posle završenih časova, decu ispred škole čekaju roditelji koji ne mogu da uđu u školu, osim ako nisu pozvani od strane nastavnika ili je u pitanju roditeljski sastanak, ili pak ako je u pitanju dete sa nekim smetnjama. Uglavnom, roditeljima nije dozvoljeno da svakog dana i kako požele ulaze u školu i raspituju se o uspehu svoje dece. Škole su ograđene ogradama koje imaju pokretne kapije uz obavezno obezbeđenje na ulazima. Što se tiče trenažnog sklopa, sedmično se odradi šest treninga, koji su raspoređeni u dve škole (po tri treninga u svakoj). Deca su još od ranije imala naviku da treniraju u jaknama, što se mojim dolaskom promenilo jer sam smatrao da je nošenje jakni bespotrebno u poređenju sa vremenskim uslovima. S obzirom da su i treneri primenjivali istu praksu nošenja jakni, zahtevao sam da ih i oni odlože, što je prihvaćeno na opšte zadovoljstvo, kako dece, tako i trenera. Maksimalno se trudim da sva svoja stečena iskustva prenesem tamošnjim trenerima. Generalno gledajući, deca slabo znaju engleski, tako da tokom treninga sve svoje zamisli prenosim deci na engleskom, nakon čega im moji pomoćnici sve pojasne na svom maternjem jeziku“.
Populani Cvika nam dodaje da se broj novo inficiranih kreće od 2000 do 2500 ljudi na dnevnom nivou. Po Sašinim informacijama ovo je drugi talas širenja zaraze, ali očekuje se stagnacija i stabilizacija oko 15. februara. Kinezi, kaže Savić, uzdaju se u svoju tradicionalnu medicinu, ali i bolnice koje se završavaju. Škole će definitivno biti zatvorene do 2. marta, marketi rade, a banke i policija, po skraćenom vremenu, počinju da rade od ponedeljka.
Sa poštovanjem
Saša Savić
Kablarnet.rs
Nela i Lazar Mečanin
