Ovih dana, gde god da prođete – na bedemu, u gradskom parku, na trgovima i prometnijim ulicama – srešćete osnovce koji prodaju limunadu. Na prvi pogled, mnogima je to simpatično. Neko će zastati, dati koji dinar više i produžiti dalje sa osećajem da je učinio dobro delo.

Ali, da li smo se zapitali šta zapravo podržavamo?

Od kada je novac postao toliko važan da je pronašao mesto i u dečjem letnjem raspustu? Zar raspust nije vreme za igru, sport, druženje, čitanje lektire, kampovanja, prvih simpatija i uspomena koje se pamte celog života? Kada smo odlučili da dete od deset ili jedanaest godina treba da razmišlja o zaradi?

Često čujemo objašnjenje da se tako deca uče radu i odgovornosti. Ali postoji velika razlika između učenja odgovornosti kroz kućne obaveze ili pomoć roditeljima i izvođenja dece na ulicu da prodaju proizvod nepoznatog porekla, oslanjajući se na emocije prolaznika.

Jer, budimo iskreni – većina ljudi ne kupuje tu limunadu zato što je žedna. Kupuje je zato što joj je žao deteta koje stoji na suncu. Time decu ne učimo radu, već ih učimo da se do novca može doći izazivanjem sažaljenja.

Posebno zabrinjava što iza te “preduzimljivosti” gotovo nikada ne stoje sama deca, već odrasli. Roditelji su ti koji odlučuju da će dete provesti sate na ulici prodajući limunadu. Kakvu poruku mu time šalju? Da je detinjstvo manje važno od zarade? Da je svaki dinar vredniji od igre, knjige ili sporta?

Ne znam, možda treba na ovaj način? (Priv. arh.)

Ako želimo da decu učimo radu, postoje mnogo bolji načini. Naučimo ih odgovornosti kroz kućne obaveze, poštovanju novca kroz štednju i vrednosti truda kroz obrazovanje. Ulica ne bi smela da bude učionica za sticanje prvog novca.

Postavlja se i jedno drugo pitanje – gde su nadležni? Da li je normalno da maloletna deca, bez ikakvog nadzora i kontrole, prodaju hranu i piće na javnim površinama? Da li bismo isto tako blagonaklono gledali kada bi prodavala bilo koji drugi proizvod?

Dete ne bi trebalo da razmišlja koliko je danas zaradilo, već koliko je golova dalo na igralištu, koliko je stranica knjige pročitalo ili koliko je kilometara prešlo vozeći bicikl. Letnji raspust postoji upravo zato da deca odmore od školskih obaveza, razvijaju svoje talente i budu – deca.

Možda će neko reći da je ovo bezazlena igra. Ali društvene vrednosti ne menjaju se odjednom. Menjaju se onda kada počnemo da prihvatamo stvari koje nekada ne bismo smatrali normalnim.

Zato pravo pitanje nije da li ćemo kupiti čašu limunade. Pravo pitanje je: da li želimo da odgajamo generacije koje će verovati da se uspeh gradi znanjem, radom i obrazovanjem ili generacije koje će naučiti da se do novca najlakše dolazi onda kada izazoveš sažaljenje prolaznika?

Detinjstvo nema cenu. A kada počnemo da ga pretvaramo u priliku za zaradu, svi zajedno gubimo mnogo više nego što jedna čaša limunade može da donese.

Autor