Rođen je u Loznici. Poznati je srpski aforističar, pravnik, narodni poslanik u više saziva…Njegovi aforizmi, priče i pesme prevođeni su na preko trideset jezika. Član je Udruženja književnika Srbije. Pomenućemo samo neke Čotrićeve naslove: “Peta kolona”, “Kratki rezovi”, “Priče pred buđenje”, “Dečja posla”, “Pomeranje pameti”…

Objavio je više knjiga aforizama za decu, dobitnik je Nagrade žirija dečje kritike “Dositejevo pero”, “Nagrade Vitezovog festivala pisaca za decu”, „za izuzetan i dragocen doprinos ulepšavanju sveta deteta“, Nagrade “Mihailo Ćupović”, Udruženja književnika Srbije za „ukupan doprinos književnosti za decu“ i nagrade “Ana Frank” izdavačke kuće Feniks i Fondacije Makedonija prezent u Severnoj Makedoniji. Aforizmi za decu Aleksandra Čotrića uvršteni su u udžbenike koji se koriste u osnovnim školama u Republici Srbiji.

Pred početak Mundijala u Rusiji, u okviru Mozzartove edicije, objavljena je knjiga sportskih, fudbalskih, aforizama Aleksandra Čotrića “Sve je u igri”.

Evo samo jednog: “Nije svaka reprezentacija – tim”.

Naravno, Čotrić se pokazao kao dobar timski igrač i dao nam je iscpne odgovore na naša pitanja…

1.Da li ste svojevremeno trenirali, još, neki sport i koji?

“Odrastao sam na sportskim terenima, preko puta našeg stana. Najveći deo detinjstva i mladosti, otkad sam prohodao, pa do kraja srednje škole, proveo sam baveći se fudbalom, košarkom, odbojkom i rukometom. Pošto sam rođen 1966. godine, u to vreme nije bilo mobilnih telefona, kompjutera i velikog broja TV kanala, pa smo od ujutro do uveče bili na travi, asfaltnim terenima i svežem vazduhu. Od prvog do četvrtog razreda svakoga dana smo imali fizičko. Naš učitelj je smatrao da je bolje da igramo fudbal, nego da imamo muzičko i likovno. Najozbiljnije sam trenirao fudbal u FK ‘Cer’ iz Jadranske Lešnice kod Loznice. Igrao sam na poziciji centrafora i desnog krila u podmlatku i prvom timu. Jedne sezone sam bio i najbolji strelac lige. Pošto sam visok oko 190 centimetara, u to vreme je bila retkost da visoki fudbaleri budu vešti s loptom. Poredili su me s Jovicom Nikolićem, koji je u to vreme igrao za Zvezdu. Imao sam intuiciju za gol i često sam znao gde i kako da se postavim, da loptu primim i sprovedem iza leđa golmana. A trenirao sam i šah i bio sam prvak osnovne škole”.

2.Ko Vam je bio sportski uzor, idol, u danima odrastanja?

“Najviše sam voleo Dušana Savića, ubojitog golgetera crveno – belih. Za nas je u to vreme fudbal bio kao religija. Fudbaleri su bili polubožanstva, a Dule Savić i sami Bog. Kad sam jednom na prijateljskoj utakmici u selu Lešnica dotakao centafora OFK Beograda Zelenovića, svima sam se hvalio i nisam prao ruke sedam dana. Mi smo prenose utakmica slušali na radiju, uveče smo na televiziji gledali odloženi snimak. Radio reporteri su tako prenosili mečeve, da takvo uzbuđenje i napetost nikada kasnije niko nije uspeo da stvori. Mi smo zamišljali da igrači lete po terenu, da je svaki napad šansa za gol, da golmani čine čuda, a da u publici svi navijaju kao najvatreniji Argentinci. Dule Savić je osvojio sve moje simpatije odličnim igrama, borbenošću i spektakularnim golovima protiv Partizana, a posebno u Kupu UEFA u sezoni 1978/79, kada je Zvezda stigla do finala i izgubila od Borusije iz Menhengladbaha, a u tom susretu bila besramno pokradena”.

3.Klubovi koje nosite u srcu ?

“Pomenuo sam da sam trenirao u fudbalskom klubu ‘Cer’, tako da mi je taj klub zauvek ostao u srcu. Ne samo da sam za ovaj klub igrao, nego sam bio i vođa njegovih navijača. Ljubav prema Zvezdi usadio mi je otac Ljubomir, koji je bio učitelj. Iz našeg sela dolazio sam na značajnije utakmice fudbalera i košarkaša. Kada sam 1986. godine prešao u Beograd, godinama sam išao na sve Zvezdine fudbalske utakmice. Uvek sam imao godišnju pretplatnu kartu i bio sam na ‘severu’, i po najvećim hladnoćama i kada je padala kiša i bilo vrelo vreme. Tada je jugoslovenska liga bila veoma zanimljiva i bilo je mnogo ozbiljnih protivnika. Vrlo teško je bilo osvojiti titulu. S navijačima sam išao i na gostovanja. Posebno pamtim odlaske u Zagreb i utakmice na Maksimiru osamdesetih godina prošlog veka. Mnogo mi nedostaju takvi mečevi i žalim što više ne postoji liga u kojoj su srpski klubovi igrali protiv Dinama, Hajduka, Vardara, Željezničara, Sarajeva, Budućnosti, Olimpije… I međunarodni kupovi bili su mnogo pravedniji nego danas, jer su pružali šansu i klubovima izvan liga ‘petice’ da osvoje trofeje”.

4.Sportski događaj, meč, koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Bio sam 29. maja 1991. na stadionu Sveti Nikola u Bariju, kada je Zvezda postala fudbalski prvak Evrope. Taj osećaj sreće, zadovoljstva i ponosa ne može ni sa čim da se poredi. Rekao sam tada da od ovoga nema ništa veće i značajnije. Biti na stadionu, među najvatrenijim Delijama, izazivalo je osećaj kao da i mi igramo i doprinosimo Zvezdi da pobedi. Mnogi moji prijatelji i ja smo tada živeli za fudbal. Meni je ovaj trijumf bio značajniji nego neki lični uspeh. Tek sada se vidi koliko je to bio značajan događaj. Došao sam tri sata pre početka meča i rekao sam sebi da zbog sujeverja ne smem da sednem na stolicu ni na sekund, jer ćemo u suprotnom izgubiti. Igrali su se i produžeci, izvođeni su i penali, a ja sam sve to vreme proveo na nogama – skoro šest sati. Tada mi to nije predstavljalo problem, jer sam imao dvadeset pet godina. Da odmah posle toga nije došlo da raspada Jugoslavije, sankcija i balkanskih ratova, siguran sam da bi Zvezda ponovila ovaj podvig”.

5.Životni ili sportski moto?

“U zdravom telu, zdrav duh. Ova antička mudrost divno objašnjava povezanost fizičkog i intelektualnog, značaj bavljenja sportom što omogućava da budemo zdravi, pozitivno mislimo, nastojimo da budemo bolji od sebe samih, razvijamo znanja i veštine, stičemo snagu i borbenost, razvijamo kolektivni duh, naučimo da pobede i poraze prihvatamo dostojanstveno, kao i da vreme provodimo baveći se nečim korisnim za sebe i društvo”. 

Bonus pitanje: Na koje profesionalne obaveze ste trenutno fokusirani, malo o Vašim poslovnim obavezama. Šta Vas najbolje opušta, muzika, knjiga, druženje sa porodicom, prijateljima, molitva, šetnja, priroda, cveće, kućni ljubimci, televizija, radio, društvene mreže, neki hobi, rekreacija…?

“U poslednje vreme bavim se pisanjem pesama za decu. Uskoro će, u izdanju ‘Pčelice’ iz Čačka, biti objavljena moja prva knjiga u stihovima za najmlađe. Pored toga, prevodim aforizme sa stranih jezika i ovih dana završavam Antologiju nemačkog aforizma, prvu takvu knjigu na srpskom jeziku. Prethodno sam objavio Antologije ruskog, bugarskog, poljskog, češkog… aforizma. Dok to radim, volim da slušam muziku na internet radiju, tako da uživam u pesmama s radio stanica iz Argentine, Rusije, Dominikane, Italije, Grčke, kao i celog našeg regiona. Na televiziji gledam samo fudbal, i to najčešće mečeve Lige šampiona, te srpskog, engleskog, španskog i italijanskog prvenstva”.

Đurđe Mečanin

Pružena ruka Hilandara mnogodetnim porodicama, ugroženim grupama i pojedincima, deci i mladima, naše je nadahnuće i okvir za dobrotvorno delovanje.

Udruženje Teofil 1198 Čačak,

Tekući račun br. 200-3707050101022-97

Devizni račun br. RS35200370705010198812

Banka Poštanska štedionica

office@teofil1198.org

MEĐUOPŠTINSKO UDRUŽENJE obolelih od multiple skleroze

Udruženje obolelih od Multipla skleroze iz Obrenovca ima 67 članova od kojih je 40 nepokretno. Iz dana u dan, brojke se menjaju, neki preminu ali i dolaze novi članovi. Kako bi obelelim olakšala svakodnevno funkcionisanje i učinila da im život bude ispunjeniji i srećniji, predsednica Udruženja izborila je za obolele, propusnice za bazene, karte za pozorišta i filmove, parking mesta…Multipla skleroza je neizlečiva bolest i oboleli su svesni da lek ne postoji. Mnogi članovi bukvalno jedva preživljava sa minimalnim primanjem od 17.000,00 dinara, a ima slučajeva da oboleli nemaju uopšte nikakva primanja.

Ovim putem pozivamo sve ljude dobre volje da pomognu tako što će poslati SMS sa brojem 67 na 2407. Uplate za pomoć mogu se izvršiti i na dinarski i devizni račun korisnika i putem e-doniraj internet plaćanjem platnim karticama iz celog sveta, kao i preko PayPal-a. Cena SMS-a iznosi 200 dinara. PDV se ne naplaćuje. Mogućnost slanja SMS-a imaju korisnici MTS-a, Yettel, A1 i Globaltel mreže.

 ZVONČICA – “Zvončica” je udruženje roditelja dece obolele od malignih i drugih retkih bolesti, osnovano 1992. godine pri Službi za hematoonkologiju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije “dr Vukan Čupić”. Udruženju ” Zvončica” možete pomoći slanjem SMS – a sa brojem 13 na 2407

Dan dece obolele od raka – 15.02. 2023. godine. NURDOR – Mi olakšavamo živote deci oboleloj od raka i njihovim najbližima pružajući praktičnu, emotivnu i materijalnu podršku. SMS na 1150, cena 100 dinara!

Đ.M.