„Како је то страшан дан био. Кућа је била празна, браћа су у близини чувала овце. Букнуо је пожар, а они појурише кроз ватру да извуку телад из подрума. Старијем брату је пламен ухватио ноге – 23 дана је био у болници. Ја сам звала ватрогасце, али сам се толико тресла да ми је телефон испадао из руку. Нисам могла да се приберем од стреса, дим је био на све стране. Била је та кућа као сјећање у прошлост, али све је изгорјело као у најцрњем кошмару”, испричала је петнаестогодишња Анђела, препаметна и емотивна дјевоjчица крхког здравља.

Дом породице Мишковић у селу Коњухе код Андријевице, одакле се пружа нестваран поглед ка Комовима, изгорио је прошле године до темеља. Богу хвала, нико није настрадао, али су остали без свега што су имали. Иако та кућа није била у потпуности условна, кудикамо је била боља од старе камене куће у коју су прешли и коју су земљотреси „помјерали”.

„Посљедњи земљотрес је био у Албанији прије неколико година, али се осјетио и овдје, па су нам напукли зидови и одвојили се од крова – понегдје плафон само што није пао. А из те претходне куће мене су само опанци спасли јер да сам имао патике никад не бих тако брзо стигао да скинем панталоне које је ватра захватила, па бих изгорио сав. Остали су само ожиљци по ногама. Било нам је жао телади, па смо без размишљања полећели, а и горе нам је био сир од чије продаје смо живјели”, надовезао се храбри Стојан (14), један од јунака ове приче.

Осим Анђеле и Стојана, ту су још Срђан (12) и најстарија Анастасија (17). Срђана смо затекли непосредно након што је сломио ногу, док је Стојан недуго након наше прве посјете морао на операцију слијепог црева. Мимо тих „пролазних” проблема, на сталну муку осуђена је мала Анђела која има врло опасну проширену вену на мозгу, а због проблема с растом прима и хормонску терапију.

„Нажалост, не смијем много на сунце и да се замарам – морам добро да водим рачуна о свом здрављу. А браћа су, осим тренутних проблема, Богу хвала здраво. То су прави момци, помажу и раде све што могу, чак и дрва цијепају од осме године. Имамо четири краве, пет јунади, једно теле, коња, 30 оваца, двије домаће свиње и три вијетнамске, кокошке, гуске, рибе… Удомили смо и пуно паса и мачака јер је мени много жао кад их видим напуштене – ђед се мало љути, али попушти ми увијек јер ме воли. Не бих могла да замислим живот у граду, без ливада и њива украшених поврћем”, сликовита је била Анђела.

Највећи недостатак овој дјеци представља одрастање без мајке Јованке која има мултипла склерозу и већ јако дуго је непокретна. Од прије три године је у Тивту, гдје брину о њој.

„Маштала сам одувијек да упишем медицинску да бих нашла лијек који би излијечио мајку и сањала сам да имамо кућу без степеница гдје ћемо моћи у колицима је довести. Да буде мажена и пажена, да јој никада ништа не фали и да смо увијек поред ње. Нажалост, она је сада у најгорим фазама те болести и психички је јако угрожена”, постала је кроз године свјесна све окрутности живота ова прерано одрасла дјевојчица.

Мали Мишковићи живе са ђедом Милетом од 89 година, оцем Огњеном који има неке своје проблеме, стрицем Зораном који због посла највећи дио године није ту и још једним херојем ове приче – тетком Наталијом која се још прије деценију и по вратила из Чачка, оставивши своју старију дјецу, да брине и најмлађим Мишковићима и домаћинству. Због здравствених и других проблема…

„Она нас је школовала и подигла. Ја бих 100 одсто умрла да ме није одвела на контролу и да ми нијесу открили ту вену. Цио живот је са нама – као друга мајка и отац, као наша највећа подршка. Хоће од нас да створи људе, да будемо способни за живот, да сјутра имамо свој новчаник – учи нас прије свега да не варамо, не лажемо и не крадемо. Шта год нам будућност носи, ја ћу увијек бити ту за њу, рекла сам јој то, јер се жртвовала за нас – посебно што сад и она попушта са здрављем”, кроз сузе је додала Анђела.

Поред пукотина, велики проблем у кући представљају им, како кажу, „хаотично” купатило и недостатак ормара и кревета (један су им чак мишеви изјели!), као и огромна влага која им уништава гардеробу.

„Зидови много буђају – стално буђају! Чак нам се и на косу ухвати. Мене је покојна баба у шали звала Буђо због тога”, казао је најмлађи и симпатични Срђан који нам је показао све сеоске послове које обављају.

Скромна помоћ од државе коју примају није, нажалост, довољна ни за живот толике породице, а камоли обнову куће. За крај нам је Анђела испричала колико јој у животу значе православна вјера и припадност српском народу.

„Ми смо овдје сви Срби и то нас чини срећним. Дио смо српског народа, без обзира ђе живимо!”

Тим ријечима малтене је осликала и мисију Хуманитарна организације Срби за Србе која помаже широм Балкана, гдје год живи српски народ. На њену иницијативу се и пријавише за помоћ. Позивамо вас зато да се укључите у нашу нову акцију за дивну дјецу и мале јунаке – Срђана, Стојана, Анђелу и Анастасију. Донирајте за Мишковиће код Андријевице и њихову нову кућу!

FOTO: SRBI ZA SRBE