Humanitarni radKultura

BRANKO KOPRIVICA: Sa životom se bolje nose oni ljudi koji su spremni da drugima priteknu u pomoć 

Sad nastupa period veštačke inteligencije, ona će nas preplaviti, ali će doći vreme kada će ljudske osobine imati veliki vrednost, zlata vredne!

329pregleda

Najviše se, kada je sport u pitanju, zadržao na košarci i tekvondou. Danas je u streljačkom sportu i aktivan je koliko mu obaveze dozvoljavaju. Voleo je Brus Lija, Medžika, Džordana i Tajsona.  Za omiljenu rečenicu Kopriva bira devizu iz Alan Forda, “Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti”. Koliko god blesava i banalna, ‘poslovica’ iz Alan Forda, očigledna je i nema drugačijeg načina da se sagleda motiv pobednika. Gubitnik nije opcija, smatra naš sagovornik Branko Koprivica, mada, napominje, ukoliko gubitnik uči iz grešaka može biti pobednik. Naravno, naš gost navija za Leotar, u svim sportovima, ali nas su ovoga puta interesovali i odgovori na neka druga pitanja.

Koliko je, u današnje vreme, važno biti human i solidaran?

“Svaka generacija malo pada, pa i u tom pogledu. Humanost je bitna za svakog čoveka, pojedinca, od krucijalnog  je značaja. Čovek kad tad shvati da je smisao postojanja u zajednici upravo u tome. Smisao života se svodi na odnose koje gradimo oko sebe. U nekom trenutku većina nas pomisli da je bolje biti lopov, prevarant, da oni bolje prolaze, ali definitivno nije tako”.

Šta najčešće Vas ili nekog motiviše da bude plemenit?

“Čini mi se da većina ljudi ima taj unutrašnji glas. Kada sam bio dečak bilo mi je čudno kad deca zadirkuju slabije od sebe ili ne daj Bože muče životinje. Nije mi bilo jasno odakle taj nedostatak empatije kod dece. Sad verujem da čovek kad tad to dobije, da shvati da nije samo on važan…Gledam kroz svoju prizmu i shvatam da se uvek govori pomozi sebi, okreni se sebi… Ne kažem da nema smisla, ali se previše ozbiljno shvati. Zašto mi moramo da pomognemo sebi, pa da bismo pomogli drugima. Poenta je da pomažemo bližnjima, a na svom primeru sam shvatio da ljudi imaju strahove za sebe i spasenje sopstvenog života. Sa životom se bolje nose oni ljudi koji su spremni da drugima priteknu u pomoć. To je bitno za psihički opstanak jedinke”. 

Kojim dobrotvornim akcijama se najradije odazivate, koncertima, predstavama, utakmicama, slanjem humanitarnih SMS poruka…?

“Ljudi mi često pišu da probam da pomognem nekom. Nekako mi izgleda jadno da se ispomažemo preko poruka…Svi radimo i ako upadnemo u kriznu situaciju država je ta koja mora da pomogne, naš zdravstveni sistem, ali Bože moj, nismo ni mi najgora država. Recimo USA je mnogo gora od nas jer ukoliko nemaš ono vrhunsko osiguranje bolje ti je da se ne razboliš. Suština je da se svi na kraju okrenemo humanitarnim SMS porukama…Čovek je stalno u nekim svojim problemima, borbama, opstancima i onda shvatiš da si pomagao, ali ne dovoljno. Tako se i ja osećam pomagao sam, ali uvek mislim da nije bilo dovoljno. Ovih dana upravo razmišljam o svim tim stvarima”.

Da li kulturni, sportski, prosvetni, novinarski… poslenici imaju posebnu odgovornost u podizanju svesti, o potrebi, za dobrotvornim radom?

“Svi ti ljudi su uključeni u institucije, sistem…Bitno je kako se formira sistem vrednosti, nekada je tu pomagala crkva, a sada mi se čini da medijski prostor, poslenici koji su pomenuti, najčešće dobijaju preko politike, tako su protežirani…I sad je sve pod upitnikom. Ko ima neku vrstu uticaja ima i odgovornost i takvi ljudi moraju da koriste svoj uticaj na što plemenitije stvari “.

Da li imate vremena za porodicu, druženja sa prijateljima, drugarima?

“Priroda mog posla je takva da sam stalno među ljudima, a porodica je puno ispaštala. Pored muzičkog posla bavim se i nekim biznisima i nekako nisam u balansu. Nije to baš strašno, ali život nije bio uvek uređen po mojim aršinima. Po nekim modelima na kojima sam ja odrastao jer je majka bila profesorka francuskog  jezika, otac komercijalista i moglo je da se živi na drugi način. Moja porodica me nije uvek ‘imala’ jer sam bio na putovanjima, ali nova tehnološka dostignuća omogućavaju da sam stalno na vezi sa porodicom…Moja majka živi u Trebinju i kad je pitam da se češće čujemo ona mi odgovara, ‘sine, pratim i vidim sve što ti radiš’. Ona svaki dan zna šta se dešava u mom životu. Nove tehnologije su moćne, ali naravno da u konačnom zbiru dovode do otuđenja. Sad nastupa veštačka inteligencija, ona će nas preplaviti, ali će doći vreme kada će ljudske osobine imati veliki vrednost, zlata vrednu”, ističe Koprivica.

Nastaviće se…

Đ.M.  

Ostavite komentar