Baba sa tačno određenog mesta iz svog dvorišta može da vidi put: ko prolazi, kome ide, od koga se vraća. To je jedna tačka sa koje ona ima dobar strateški pregled. Kad pođe u štalu, zastane, pogleda. Već drugi put Miladin ide u prodavnicu za pola sata. Pa da, ima nova prodavačica, lepa. Kad napoji svinje, opet malo zastane: aha, Cana se vraća od Zore ljuta. Mora da su se posvađale.

I tako svakog dana, baba ima to svoje mesto koje joj je izvor informacija. Ta kota je neka vrsta preteče društvene mreže sa koje ona saznaje sve. Jedno jutro, poranila baba kao i obično, od Vujna se tek razdanjuje. Očistila šporet, podmesila hleb i požurila na fejsbuk iz sedamdesetih. Kad tamo, ima šta da vidi! Njena baza podataka, njen izvor informacija, više ne postoji. Deda, grešan, ne razmišljajući o babinom životnom pitanju, stavio seno baš na njenu vidnu liniju! I to gomilu sena koju je navukao ranom zorom da mu bude blizu štale kad polaže kravama. Kad ga nije ubila, kad se nije razvela tada, nije ni posle! To bi bilo kao kad bi danas onaj Cukerberg ili koji je već, saopštio da gasi fejs i da možemo da se slikamo.

Bogami je deda morao da odnese svaku slamku tri metra levo da bi opet imala zadovoljavajući pogled jer mu je pripretila da neće spremati jabučaru od razvlačenih kora. A bez jabučare uz šljivovicu na selu ne ide. Kao slanina domaća bez belog luka. I tako, deda legne na rudu, skloni ono seno i život se nastavi, što bi Andrić rekao, lep i sjajan, i vuci siti, i ovce na broju, baba ljušti budimke pa malo odšeta do taktičke pozicije (“pa, da, idu električari putem, opet će da isključe struju”, Milojko tera krmaču vepru, vratiće se predveče pijan, po običaju”).

I sve priča naglas, da čuje i deda koji češagijom gladi kravu vezanu za orah, vodi je sutra na pijac u Ljubić. To, što priča i dedi, to je neka vrsta šerovanja informacija. Deda daje lajk ili hejt, zavisi kako je raspoložen. I prolazi još jedan dan.

Aleksandra Mišić