U Sijarinskoj Banji smo imali čast da sretnemo Miloša Andrejevića, osobu možda trenutno nepoznatu, ali sa inspirativnom pričom o uspehu u košarkaškom svetu, posebno u dalekoj Kini. Miloš je odrastao u Leskovcu, s korenima iz bogatih istorijskih predela Kosova i Metohije. Svoje prve sportske korake započeo je zajedno s bratom u karateu, dok im je fudbalska lopta bila stalni pratilac i izvor nadahnuća.

Posle preseljenja u Leskovac, majka i ujak Neša postali su stubovi podrške i usmerili Miloša i njegovog brata ka košarci. Miloš sa setom pominje košarkaški klub Jablanica iz Medveđe kao mesto gde su njihovi košarkaški snovi počeli da se kristališu, a ubrzo su se okušali i u klubu Zdravlje. Kroz sve selekcije, Miloš je prošao put pod vođstvom legendarnog Žuće, spreman za nove priče koje će podeliti u narednim delovima našeg razgovora.

Drugi deo priče:

“Moj košarkaški otac bio je Siniša Stošić. U vreme kad sam stasao za seniorski tim, Zdravlje je upadalo u krizu. Gubitak sponzora nas je doveo do treće lige. Paralelno sam upisao fakultet u Leskovcu, završio studije u Novom Sadu, a master na FON-u u Beogradu. Igrajući za različite timove, od Leskovca, Niša, Mladosti iz Zemuna, zatim u Francuskoj za Strazbur i okolne gradove, pa do Strumice i Bitolja. Vratih se u Zdravlje, a život me je odveo u Španiju gde sam upoznao svoju devojku.

Posle igračke karijere, započeli ste  trenersku karijeru.

Kao pomoćnik dobio sam poziv iz Kine za 3×3 format igre, postavio temelj za dalju karijeru. Kroz treniranje s vrhunskim stručnjacima, napredovao sam i postao glavni trener u provinciji s preko 100 miliona ljudi. Radeći sa muškarcima i ženama, postao sam trener U18 ženske selekcije i učestvovali smo na Azijskim igrama u Maleziji. Kasnije me je košarkaški klub pozvao da budem pomoćni trener. Tri godine sam radio u elitnoj CBA ligi, pod trenerom sa devet titula, a veliku podršku pružao mi je i Španac Orenga. Sve se odvijalo tokom pandemije Covida-19. Bio sam pomoćnik u Pekingu, gde su moderne hale s 20.000 sedišta i entuzijastična publika postali deo mog svakodnevnog života”, podelio je Miloš Andrejević.

U Sijarinskoj Banji smo imali zadovoljstvo da sretnemo Miloša Andrejevića, osobu čije ime možda ne prepoznajete odmah, ali iza njega stoji fascinantna priča o uspehu u košarkaškom svetu, posebno u dalekoj Kini. Miloš je rastao u Leskovcu, ali njegovi koreni vode sa Kosova i Metohije – područja prepoznatog po svojoj bogatoj istoriji i kulturi. Svoj sportski put započeo je trudeći se zajedno sa bratom u karateu, dok je fudbalska lopta stalno bila njihov tihi pratilac i inspiracija.
Nakon što su se preselili u Leskovac, podrška i usmerenost koje su im pružili majka i ujak Neša usmerili su ih ka košarkaškoj stazi. Miloš sentimentalno napominje košarkaški klub Jablanica iz Medveđe, mesto gde su njihove košarkaške avanture dobile ozbiljniji ton, a potom su se okušali i u redovima kluba Zdravlje. Ovaj put kojim su prošli vodi ih kroz sve selekcije, sve do prvog tima koji je predvodio legendarni Žuća. Ovde je Miloš inicirao svoj strastveni razgovor, koji obećavamo da ćemo pažljivo nastaviti u narednim delovima.
Drugi deo:
“Moj košarkaški otac je Siniša Stošić, ali je bilo puno trenera u Leskovcu. Inače, kada sam stasao za seniorski tim Zdravlje je počelo da ide na dole. Izgubili smo sponzora pa smo stigli do treće lige. Paralelno upisao sam fakultet, u Leskovcu, a završio u Novom Sadu i master na FON – u u Beogradu. Igrao sam, pored Leskovca, za Niš, Mladost iz Zemuna, potom, u Francuskoj za Strazbur, gradić pored, pa za Strumicu i Bitolj. Vraćam se u Zdravlje, pa idem u Španiju gde upoznajem svoju devojku.

Nakon igračke karijere ulazite u trenerske vode?
“Pa dobio sam poziv iz Kine za 3×3, bio sam pomoćnik, pa sam se uz trenere usavršavao, učio i postao glavni trener. Provincija ima preko 100 miliona ljudi. Tu sam radio sa muškarcima, ženama da bih postao trener u U18 selekciji devojčica. Učestvovali smo u Maleziji na Azijskim igrama. Stigao je poziv iz košarkaškog kluba pa sam postao pomoćni trener. Tri godine sam radio u CBA ligi za klub i trenera koji ima devet titula. Tu je bio i Orenga, Španac, koji mi je takođe puno pomogao. Sve se dešavalo i za vreme Covida 19. Bio sam pomoćnik u Pekingu, hale sa 20.000 ljudi, fan grupe, sjajan sistem”, priča nam Andrejević.