Dominantna slika žene koja se plasira u medijima vezana je za njen fizički izgled. Mlade devojke  svakodnevno dobijaju poruku da uspeh u životu zavisi od telesnih proporcija, boje očiju , bujne kose, savršenog tena, da fizička privlačnost može otvoriti sva vrata. Obrazovanje, dostignuća i talenti su u drugom planu.  U takvom sistemu vrednosti, devojke sa invaliditetom, kao i one bez njega koje se ne uklapaju u “standarde”, često gube samopouzdanje i počinju sebe da doživljavaju kao manje vredne osobe, kaže Marina Milosavljević iz Čačka.

-U detinjstvu nisam osećala da se razlikujem od druge dece. Bila sam živahno dete, znatiželjno, sve sam želela da probam, vidim i naučim. Istina, roditelji su me preterano štitili, pa su, iz straha da ću se povrediti, branili da vozim bicikl ili da se penjem na drvo. Većina roditelja dece sa invaliditetom se tako ponaša . Mene to, ipak, nije sprečilo da naučim da vozim bicikl. I danas mi je žao što nikad nisam uspela da se popnem na drvo – ovako o svom detinjstvu govori Marina.

Kraj bezbrižnog detinjstva i ulazak u pubertet za Marinu je bio najteži period u životu. U tim osetljivim godinama, svaka rana na duši dugo boli i ostavlja dubok ožiljak.

– Strašno sam patila. Deca u pubertetu sklona su nesigurnosti, a kod osoba sa invaliditetom ta osećanja su još izraženija. U tom periodu, kada formiramo sliku o sebi i kada počinjemo da razmišljamo o budućnosti, nisam mogla da se pomirim sa svojim fizičkim izgledom i da volim sebe, takvu kakva sam. Bila sam preosetljiva, pogađali su me “pogrešni” pogledi, trudila sam se da sakrijem deformitet ruke odećom… U osnovnoj školi doživela sam zlostavljanje od jedne devojčice. Ne znam da li je razlog za to bio moj invaliditet, jer ona je bila agresivna i prema drugoj deci, ali to je svakako doprinelo da se povučem u sebe – kaže Marina.

U srednjoj školi dogodile su se značajne promene. Prvi razred je za Marinu bio period prilagođavanja, u kome je, prema sopstvenom priznanju, u početku bila neprijateljski raspoložena prema deci iz razreda i nije želela da se sa njima druži. Danas, iz perspektive odrasle i emocionalno zrele osobe, na događaje iz prošlosti gleda racionalno.

 -Moje ponašanje je, u stvari, bio odbrambeni mehanizam koji sam razvila kao odgovor na teške, frustrirajuće i bolne situacije i iskustva. Kako sam sticala poverenje u školske drugove i drugarice, raslo je i moje samopouzdanje i sad mogu da kažem da mi je to bio lep period u životu – objašnjava naša sagovornica.

Odnos drugih ljudi može u većoj ili manoj meri uticati na pad samouverenosti. Problem nastaje kada neko dozvoli da samopouzdanje u potpunosti zavisi od mišljenja okoline ili situacija na koje ne može da utiče.

-Mislim da je nedostatak vere u sebe zajednički problem svih mladih osoba sa invaliditetom. Kada postanete svesni da zbog ograničenja nećete moći da birate poziv koji želite, kada počnete da naslućujete probleme u privatnom i emotivnom životu, nemate mnogo prostora za manevar. Samopouzdanje se urušava, a svaka neodmerena reč ili postupak bole. Porodica ima ključnu ulogu u formiranju samouverene i emocionalno stabilne osobe. Ja sam bila prezaštićena u svojoj porodici ali bez izgradjenog vrednosnog suda o sebi.

Marina primećuje da se u našem društvu o seksualnosti osoba sa invaliditetom i njihovom emotivnom životu, malo govori. Iako postoji značajan napredak u razumevanju partnerskih odnosa osoba sa invaliditetom nego ranije, potrebno je više pažnje posvetiti ovoj temi kako bi društvo shvatilo da se te veze ne razlikuju od veza osoba bez invaliditeta.

-Postoje mnoge predrasude u našem društvu, ne samo one koje se odnose na osobe sa invaliditetom – kaže Marina i objašnjava – kada zdrava žena izjavi da ne želi da bude majka suočiće se sa na nerazumevanjem i osudom društva. Iako je odluka da li će se ostvariti u ulozi roditelja ili ne njena privatna stvar, ona trpi kritike da je sebična, biće stigmatizovana, sažaljevaće je. Sa istim stavom društva susreće se žena sa invaliditetom koja želi da rodi. Ljudi su skloni da osudjuju različitost i izbore koji nisu uobičajeni ili odstupaju od očekivanih – smatra Marina i nastavlja – kada muškarac oženi ženu sa invaliditetom, uvek ih prate komentari o njenom izgledu, sposobnosti i pitanja da li je mogao bolje da se oženi…Ako se žena razboli u braku, u 90% slučajeva taj brak se razvede. U obrnutoj situaciji, ako se razboli muškarac, žena ostaje u zajednici. Znam mnoge žene sa invaliditetom koje su savršene majke, spretne domaćice i uspešne na svim poljima. Ali znam i žene bez inavliditeta koje se u svemu tome teško snalaze.

Marina nije udata i još uvek se nije ostvarila u ulozi majke ali roditeljstvu nije zatvorila vrata.

-U jednom periodu života, zbog predrasuda okoline i sopstvenih strahova,moj izbor je bio da ne zasnivam porodicu. Takvi izbori su najteži, ali sam kasnije ušla u zonu komfora i prestala o tome da mislim. Sada, kao zrela žena preispitujem taj stav. Kada bih se sutra udala, volela bih da usvojim dete. Nije majka samo ona koja rodi. Sigurna sam da bih tom detetu mogla da pružim svu ljubav majke i sigurnost roditeljskog doma.

Godinama je Marina postavljala temelj na kome će graditi veru u sebe i svoje sposobnosti. Naučila je da su problemi, neuspesi i izneverena očekivanja sastavni deo života, a ne znak da je manje vredna.

-Kada shvatiš da za sreću nije bitno kako izgledaš, da i one žene koje su “savršene” pate, da je sve u tome sa koliko samopoštovanja gledaš na sebe, počinješ da jačaš. Niko vam ne može srušiti samopouzdanje ako to sami ne dozvolite. Sa 38 godina znam ko sam i šta mogu. I kako život može biti lep.

Kablarnet.rs

Tekst je objavljen u okviru projekta “ Moj put do majčinstva” koji je sufinansiran iz budzeta grada Čačka, na osnovu konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Čačka u 2019. Godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izrazavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nastaviće se…