„Ponoćna liturgija, subota na nedelju na Grobu Gospodnjem. Saslužuju naši …nestvarno lepo i blizu Gospoda.“

Dok još traje jutrenje 1:30 dešava se teroristički napad kod Zida plača. Ništa nismo čuli.

Pod krovom crkve u kojoj je mala crkva sa Grobom nalazi se riznica (neko reče najveća) gde su mošti mnogih svetitelja. Bila je otvorena te noći.

A evo i jedne anegdote: Jedna žena snima čitavu Liturgiju. Vidno ozarena i ponosna. Mi je ne znamo. Na kraju ona se obraća nekome od naših i kaže da je srpskog porekla, živi u Beču. Ovde je na poslovnom putovanju. Neko joj je rekao da će te noći biti služba na Grobu. Ona glasno razmišlja i kaže: „Kako ću sama?“ Kažu joj možeš sama, nije opasno. I ona dođe i zatekne sve nas iz Srbije tamo. Sreli smo je i juče pred polazak na Sion…

Sveta zemlja-nastavak dana petog. Zvončica nam je sa grupom krenula put Siona. Hoćemo li sa njom? Znam da hoćete, zato krenimo odmah. U svojim zapisima, koje nam šalje, Zvončica kaže: „Sion je brdo koje je sastavni deo Jerusalima. Dom Zevedejev – Gornja soba. Mesto gde se održala Tajna večera, kao i Silazak Svetog Duha na Apostole. Sveti Sava kada je posetio bila je džamija. Hteo je da otkupi od Saracena. „Prostri zlatom ovaj pod tako da ne padne zrak sunca na pod“, rekao je Saracen. Otkupio je gornju sobu i čitav Sion i predao sve to Jerusalimskom patrijarhu. Samo je zadržao malu crkvu Sv. Sion za Srbe. Krstaši je 1267. oduzimaju. Kasnije, muslimani je pretvaraju u džamiju. Danas samo rimokatolici jednom u godini imaju pravo da vrše službu. Pravoslavni ne.

Inače u gradu Jerusalimu važi pravni dokument pod nazivom „Status quo“. Izdala ga je Otomanska Porta 1757. g. a kasnije je potvrđen na Berlinskom kongresu 1878. g. i njime je regulisano mesto i vreme bogosluženja između Pravoslavnih, Rimokatolika i Jermena.

Kivot cara Davida je u donjoj sobi, dakle Tajna večera je bila nad Davidovim grobom. Slede fotografije ulaska u prostor odakle se ide ka kivotu cara Davida. Tu se ne smeš krstiti. Ovaj prostor drže Jevreji, ljuti na hrišćane. Inače, muški i ženski se dele i ne ulaze zajedno. Pokušali smo, zatim da posetimo crkvu Sv. Sion koju je Sv. Sava namenio svom narodu, ali vrata su bila zaključana.

Dalje idemo kroz Jerusalim. Krećemo se ka Zidu plača, tada još ne znajući da je prethodne noći bio teroristički napad.

Zid plača je podeljen u muški – levi deo i ženski – desni deo. Postoji biblioteka na otvorenom koju koriste vernici dok su tamo.

„Znaš li koliko samo preskačem i opet ne mogu da stignem ni pola dana da pošaljem.“, kaže mi Zvončica.

„Zvonce naše drago“, poručujem joj, „znam da ne možeš stići ni polovinu da napišeš, ali ti hvala i na ovolikom trudu.“

Došli smo i do dana šestog hodočašća u Svetu zemlju. Taj dan je bio juče, ali je zbog umora, Zvončica delove zapisa poslala danas. Mi i dalje zatvaramo oči i letimo do nje.

„Vitanija – dom siromašnih (vit-ania). Prošli smo pored mesta gde je bila kuća Marte i Marije. Sada je tu lepa crkva. Nismo svraćali. U blizini u jednoj strmoj ulici je Grob Lazarev. Do groba u pećini u koju je bilo položeno telo Lazarevo spuštamo se sa nivoa ulice strmim kamenim stepenicama kroz uski hodnik-tunel. Na samom dnu su četiri najuža poslednja stepenika neposredno ispred horizontalne kamene ploče ispod koje se treba provući- ,,zaroniti”, da bi se ,, izronilo” u pećini Lazarevog pogrebenja.

Jerihonska pustinja, prava pustinja, ali drugačija od Judejske. Crvenija je i put do manastira se spušta ka kanjonu čije strane tu i tamo prave senke i blaže nam put. Manastir Sv. Jovana i Georgija Hozevita napravljen nad pećinom u kojoj se molio Sv. prorok Ilija i kasnije Sv. Joakim, koji je tu izmolio od Boga da Sv. Ana zatrudni. U dubini pećine je oltar, a sama pećina ima oblik crkvice. Manastir je prelep, u stenama, sa velikom pažnjom izgrađen i održavan. Imali smo priliku da vidimo dva visoka mlada monaha. O svetiteljima koji su se ovde podvizavali ne znam ništa do sada, ali im se molim za sve nas.

Zatim popodne odlazimo na Grob Majke Božije. Dok se krećemo ka mestu gde je grobnica porodice Marijine i Josifove, a bili su imućni sudeći po veličini grobnice, saznajemo o još puno važnih činjenica, a to sve zahvaljujući našem monahu iz manastira Uspenja Presvete Bogorodice. Gospod je živeo sa apostolima poslednje godine pred Raspeće u Getsimanijskom vrtu, jer je Majka Božija tu imala nekoliko porodičnih grobnica. Bogorodica je sahranjena po jevrejskim običajima. Iz manastira se vidi mesto gde je kamenovan Sveti Prvomučenik i Arhiđakon Stefan. Kamenovan i ostavljen da ga zveri rastrgnu. Bogorodica ga dva meseca kasnije prenosi u jednu od pećina koja je bila porodična grobnica. Kasnije ga odnose negde na zapad.

Bogorodica Jerusalimska se nalazi u ovom manastiru. Nerukotvorena ikona Presvete Bogorodice: monahinja Tatijana je slikala ikonu, ali nije mogla lice. U snu je videla Bogorodicu kako slika svoje lice. Ujutru je ikona bila cela naslikala. Ikona je stara samo 120 godina. Čudotvorna je. Starac Pajsije je nekoliko puta imao viđenje Bogorodice i kaže da najviše liči na Bogorodicu Jerusalimsku.

U ovoj grobnici koja je zaista velika dok silazimo niz stepenice prvo na polovini dubine nailazimo sa desne strane na grobnicu svetih roditelja Joakima i Ane, a sa leve strane stepeništa je grobnica Josifova. Ovde ispred naroda je ulaz u Bogorodičinu grobnicu, a iza grobnice je prostor u kome je ikona Bogorodice Jerusalimske.

Stena na kojoj se Gospod molio 40 dana i noći u vrtu u Getsimaniji, natkriljena je katoličkim hramom. U dvorištu je maslina za koju se opravdano veruje da je svedok ovih događaja. Odlazak u ruski manastir Sv. Marije Magdaline u kojoj su kivoti sa moštima Sv. Jelisavete i Sv. Varvare. Crkva je na mnogo lepom mestu. Uzvišenje naspram grada Jerusalima. Dok smo napuštali crkvu začula su se zvona, a Jerusalim je sunce sa zapada optočilo zlatom. Draga moja, nebeski doživljaj!“

U jednom od prethodnih dana hodočašća, Zvončica nije stigla do kraja da pošalje svoj putopis, pa je to uradila naknadno. Nije važno koji je dan po redu, jer za nas nema ništa lakše od toga da sklopimo oči i opet odemo sa njom do Svete zemlje.

„Na našem putu za reku Jordan prošli smo liniju nule – nivo mora. Ušli smo u zonu kripto depresije. Krećemo se ka 340 m ispod nivoa mora. Prolazimo kroz Jerihonsku pustinju. U njoj se smenjuju predeli bez kapi života i plantaže zasađenih urminih palmi. Pre dvadeset godina ovde je sve bilo golo – totalna pustinja. Pogružavanje u reku Jordan i sećanje na krštenje Gospodnje. Malo se uredismo i odosmo u manastir Sv. Jovana Preteče koji je nedaleko od mesta pogružavanja. Dalje se krećemo ka gradu Jerihonu. Jerihon ima 40 hiljada stanovnika, 98% su muslimani. Plantaže palmi i dr. voća i povrća i turizam (nekoliko hiljada kreveta). Tu je dvadeset hrišćanskih porodica koje su vezane za manastir Sv. apostola Zaheja. Rusi pomažu finansijski Palestince (infrastruktura) i imaju tri kulturna centra (Vitlejem). Palestinci daju besplatno zemljište za građenje crkava.

Mi idemo prvo ka Gori kušanja. Ona se vidi iz Jerihona. Drevni Jerihon 24 kulturna sloja. 8000 godina star. Srušen trubama. Opet pećina u manastiru u kojoj Sv. Prorok Ilija provodi svoje poslednje vreme na zemlji. Tu sklonjeni slušamo kako nam protojerej Ljubinko divno besedi o nivoima kušanja Gospoda našega od strane satane, dok se mi pretapamo i duhovno i fizički (temperatura letnja pustinjska 40-ak stepeni u hladu). Gora kušanja. Pećina Proroka Ilije u kojoj je boravio u poslednje svoje vreme. A tu, u manastiru je i crkva. Posvećena je Blagovestima. Iz nje se penjemo na galeriju gde je stena na kojoj se Gospod molio 40 dana i noći.

Odlazimo u manastir posvećen Sv. apostolu Zakheju (cariniku) i Sv. Proroku Jeliseju. Tu se nalazi i Zakhejeva smokva koja je zastakljena, a bočno iz nje je izraslo novo drvo.

Hronologija dalje beleži Mrtvo more i osveženje u njemu. Na plaži, pre ulaska u more je tabla na kojoj su upozorenja da se voda ne sme piti, da se ne sme gnjuriti itd…   I na kraju dana odlazimo u manastir Sv. Gerasima Jordanskog. Mnogi znaju jedno od najinteresantnijih žitija Sv. Gerasima i njegovu vezu sa lavom kome je izvadio trn iz šape. U ovom manastiru se ozbiljno bave mozaikom. Postoji radionica na velikim prostoru.

Dan sedmi u Svetoj zemlji, ujedno i dan povratka

Vitlejem i Vitlejemska pećina. Crkva Hristovog Rođenja. Liturgija u pećini Roždestva Hristovog. Divota usred Vitlejema. U pećini su i jasle u koje je Presveta Bogorodica spustila svoje Čedo. Tu su i mošti Svetih četrnaest hiljada mladenaca (dece) vitlejemskih koje je car Irod ubio. Tu je i pećina Obrezanja Bogomladenca Hrista.

Jerusalim. Manastir Svetih Arhangela koji je podigao naš kralj Milutin. Nalazi se veoma blizu Groba Gospodnjeg. Nažalost, u manastir se nije moglo ući, jer tu već godinama žive „neki ljudi“ i to više nije manastir. Nadamo se da će jednog dana to ponovo biti srpski manastir.

Tog poslednjeg, sedmog dana u Vitlejemskoj pećini, Zvončica i njenih pedeset saputnika sreli su moju sestru i njenog supruga. Njih dvoje su stigli u Svetu zemlju dva dana ranije, a Zvončica se sa svojom grupom već polako spremala za povratak kući. Seka mi je, kada su se videli, poslala sledeću poruku: „Kakva radost na jutrošnjoj liturgiji u Vitlejemskoj pećini… Pa to nije jedna Zvončica!!! To je njih 50!!! Samo smo se okretali, grlili, ljubili.. Kraljevo, Užice, Čačak, Požega… Da li ste to vi?! A Svetinjom se orilo na naški, po srcu Šumadije Oče Naš… I onda kad pomisliš: „da li je ovo moguće…“, ugledaš o. Timoteja kao jagodicu na torti. Bože, kakav blagoslov. Slava Tebje Bože naš, slava Tebje. Zvončicu sam pitala da li se fotografisala sa mojom sekom i zetom, a ona mi je odgovorila: „Mi smo se fotografisali u srcu. Nikad i niko ne može izbrisati taj susret.“

Dragi moji, nadam se da vam je svih ovih dana bilo lepo i da je ovo leto jedno od onih kada smo naučili da letimo zajedno“.

I još nešto: Ne zamerite što vam ne mogu otkriti ko je Zvončica, jer ona želi da ostane tajanstvena.

Nela Mečanin